Moj deda mi je uvek pravio saonice i sankao se sa mnom cele zime. Nikada nije vikao, donosio je lesnike, sumske jagode i med od divljih pcela kada se vracao iz planine. Kada je iznenada otisao ostala je praznina, koja “zvrci” i dan danas. Imam u basti, ovde u Australiji,  korpu sa lesnicima, pa jednom nedeljno izvodim “svetkovinu” tucanja lesnika kamenom – kao kad sam bio dete. A deda je tu pored mene…

Patrijarh Pavle je bio “ispisnik” (ista generacija) sa mojim dedom. Mozda sam ga zato zavoleo. A mozda i zato sto je bio dobar matematicar (ja sam inzenjer).

A mozda sam ga zavoleo i zato sto je bio drugaciji od svih u mantiji, koje ja znam. Nije govorio o doktoratima, o svim onim svecima koje ja ne znam, o svim onim citatima iz ucenih knjiga, o pravilama, koje me niko nije naucio.

On je govorio isto kao moj deda – budi dobar djak, dobar komsija, dobar radnik, postuj drzavu koja te je prihvatila u nevolji (vezano za nas u inostranstvu).

Bio je tu kod nas u Melburnu pre nekoliko godina. Rucali smo u istoj sali. Supruga i komsija Zeljko se hvale da su mu poljubili ruku, a ja sam samo sedeo u cosku i pokusavao da shvatim da je on stvarno tu. Spavao je u komsiluku i hteo sam da odem kod nase popadije i popricam malo sa njim, ali nisam skupio dovoljno hrabrosti.

Po povratku iz Australije otisao je za Rusiju - ja to ne bih izdrzao.

Inace, da je doslo do tog razgovora, izmedju ostalog,  pitao bih ga koga ce prvog sresti kada ode “tamo gore”. Verovatno bi mi odogovorio onako ubedljivo kao sto je to uradio deda Dusan, koji mi se cesto zalio da jedva ceka kada ce Bog dag a pozove pa da opet bude  zajedno sa suprugom, koja je otisla pre njega. 

Ne, nisam ja religiozan. Nisam citao sve te knjige. Bibliju stoji na polici, ali sam stao kod prve stranice. Svaka rec je velika… 

Ni otac nije bio religiozan. Bio je upravnik seoske zadruge. A za cudo - uvek je bio dobar sa svestenicima iz obliznjeg manastura. Valjda su oni to bili dobri kao ljudi a ne “politicki”. Ko ce to znati…

Secam se da se baba uvek krstila kada smo prolazili pored seoske crkve. A mene su jednom stavili da nosim barjak na liturgiji - kao ja sam vazan jer sam “njegov sin”. Nekako se to zataskalo…

Krstio sam se sam 1989-te, pred sam polazak za Australiju. Kumovi su to privatili sa smeskom (kao da idemo na proslavu rodjendana) a brat me upita “Sta ce ti to?”. Medjutim i on se krsti desetak godina kasnija. Nisam ga tada nista pitao, jer to vise nije bilo neobicno.

Inace, kao dobar djak “uclanjen” sam jos u srednjoj skoli i time se danas niti ponosim, niti se pak stidim da kazem - “Bilo je takvo vreme”.

Sa mojih pedesetak godina naucio sam da se dobro vraca-dobrim, a lose-losim, kao i da treba biti covek u svakom trenutku, nikada se ne izgovarajuci na spoljasnje faktore.

Eto, tako sam ja razumeo ono sto je govorio, i mnogo vise od toga, ono sto je radio patrijarh Pavle.

Dzordz Petrovic, Melburn, Australija