Imam kartu za “Australian Open”, ali ne mogu da idem, hoćeš li ti? - u prolazu me upita šef tehničkog odeljenja. Mozak je počeo da radi ubrzano: nikada nisam bio tamo; dobro bi bilo da vidim; zašto baš mene pored toliko drugih radnika; umoran sam od ovih ceremonija “u rukavicama”; napolju je 35 stepeni celzijusa; igraju Novak, Jelena i Ana i biće navijanja…

Nema problema - odgovorih kratko.

Umesto ka poslu, sutradan sam okrenuo kola prema centru grada. Poveo sam i mlađu ćerku Sandru, koja je bila na raspustu. Za nju nemamo kartu, ali valjda ćemo se nekako snaći.

Kada sam na ulazu pokazao kartu koju su mi dali, poslali su me na druga vrata. Tamo su mi stavili oko vrata onu traku sa visećom etiketom i sproveli me do mog “broja”. Savladao sam prvi korak, razmišljam.

Okrenuo sam se unaokolo i shvatio da sedim u prvom redu a da ispred mene igra Venus Vilijams. Tik uz mene sedi moj direktor, koji mi objasni da je ovo loža jedne velike kompanije koja nas je pozvala u goste.

Komšije oko mene ukočeno gledaju napred - pomeraju samo glave. To nije tako teško naučiti. Eto, savladao sam i drugi korak.

Izdržao sam celih pola sata na užarenom australijskom suncu. Moram da odem u hladovinu, razmišljam. U prvoj pauzi stavih ruku na usta i lagano šapnuh direktoru da moram da idem “na ono mesto”.

Pozvao sam mobilnim ćerku, koja je u međuvremenu kupila “prizemnu” kartu i dobila mesto na vrhu “lonca”. Izašli smo napolje u potrazi za igralištem na kome igra naša Jelena. Nažalost, ćerka tu nije mogla da uđe sa njenom kartom, a ja sam iz solidarnosti odustao. Gledali smo Jelenu na velikom ekranu. Bila je jako nervozna, nije joj išlo dobro…

Pojeli smo sendviče, Sandra je kupila onaj čuveni suvenir peškir, a ja sam odabrao beli šesir. Video sam da to nose “oni važniji” pored mene. Stajao sam ispred ogledala sve dok šešir nije “legao”. Eto savladao sam i treći korak.

 Vraćam se na svoje mesto a direktor me pita zašto nisam došao na ručak. Morao sam da budem sa ćerkom, objasnih, a u sebi razmišljam da nisam ni znao za taj deo “paketa”.

Izdržao sam još pola sata, napravio nekoliko snimaka i natrag kući - u predgrađe. Razmišljam - sve ovo mnogo lepše izgleda na televizoru: lepa plava boja, publika maše zastavicama i smeje se.

Ako ste pomislili da je tu kraj priče, prevarili ste se! Dopalo mi se sve to. Kupili smo karte za suprugu i stariju ćerku - da i one vide taj veliki događaj. I to baš za četvrtfinale kada je igrao Novak. Karte su, naravno, bile one jeftinije - za vrh “lonca”. 

Igralo se uveče, tako da nije bilo problema sa vrućinom. Međutim, javio se jedan drugi problem. Najbolji srpski teniser je igrao protiv najboljeg australijskog tenisera Lleyton Hewitt-a. Ko je sada "naš"?

Nije prošao ni ceo sat a supruga me zove mobilnim:

– Ja ovo ne mogu da izdržim! Kada počnemo da navijamo za Novaka, “komšije” se okrenu prema nama i traže da ćutimo.

Ustale su i vratile se kući.

Ostatak meča smo zajedno odgledali na televizoru.

A Novak je pobedio. I opet je pobedio. I opet je pobedio.

Bilo je to pre dve godine kada je osvojio “Grand Slam”.
.
A danas ?

Sandra je kupila “prizemnu” kartu i ide u centar grada sa drugaricama. Ponela je “Nikon-a” i brojanicu, dok zvezdin dres nije smela da obuče jer su hrvatski navijači ponovo napravili probleme pa cela Australija danas priča o tome.

Naši navijači su ove godine pobedili - nije ih bilo ni na dnevniku, ni u novinama.

A mi ostali navijaćemo kao i ranije - ispred televizora.

Samo da Novak opet pobedi, pa da  mu vidimo sliku na naslovnoj strani "Australian-a".  

Džordž Petrović, Melburn, Australija

PS: Novak, nazalost,  nije pobedio ove, ali pobeduce, sigurno, naredne godine!