U poslednje vreme me proganja reč “gospodin”, pa je tako ušla i u moj kompjuter - kao lozinka, Ili kao virus, kako se uzme!

A ta reč, verovatno, ima neke veze sa mnom: prešao sam pedesetu, stekao imetak - možda bi i sam hteo da postanem “gospodin”?!

Supruga često koristi onu frazu “gospodin čovek”, a kada je pitam kako se to postaje, tu nastane tišina - ili ona neće da oda "tajnu" ili i sama ne zna. Ipak, verujem da ovo prvo, jer je ona iz “bolje porodice”.

Jedini gospodin koga sam ja poznavao je bio “Gospodin Đoka”. Tako su ga zvali, čak i kada je ta reč zamenjena sa onom - “drug”. Gospodin Đoka je bio predratni profesor, čovek sa manirima, uvek u odelu; sa suprugom su ponekad razgovarali na nemačkom, valjda je to tada bilo “cool”.

Imamo sam i jednog daljeg rođaka “gospodina”, ali je on proteran, ne samo iz svojih fabrika, nego i iz porodičnih uspomena. Kažu da nas dvojica “ličimo”, ali moje dečje uspomene ne idu tako daleko, pa to ne mogu da potvrdim.

Kada bolje razmislim, znao sam još jednog gospodina - profesora ruskog jezika. Njega, mi gimnazijalci, nismo zvali “gospodin Ćirić”, nego samo “Joca”. Svoje govore je uvek počinjao rečima “Pripalo mi je posebno zadovoljstvo” a svo vreme je uvijao svoje mršave ruke, kao da pokušava da ih ugreje. Sećam se, takodje, da je stari profesor govorio da “pre rata” u gradsku kafanu nije moglo da se uđe bez kravate…


***

Idem često, ovde u Australiji, u šetnju - u obližnji park. Kada je topao dan, ja “nabacim” uniformu za golf. A pravila su stroga: kragna ne sme da bude uzdignuta, kratke pantalone moraju da budu u visini kolena a sokne ne smeju da budu podvijene. A kao dokaz svoje individualnosti - stavim beli šešir.

I dok tako smerno hodam parkom, starije dame počnu da me pozdravljaju. Nakloni se i po koji džoger - ljudi prosto imaju potrebu da pozdrave “gospodina”.

Inače, mnogi od tih džogera žive na račun države. Ne žele da rade. Dobijaju dovojno novca za stan, mleko i “pirinčane pahuljice”. A kada smo već kod toga, da dodam, da su ovde lekari opšte prakse i državne bolnice kao i državne škole do 12-tog razreda - besplatne. Takodje novac, dovoljan za skroman život, dobijaju svi: stariji od 65. godina, nezaposleni, bolesni, dangube... To se dobija bez obzira na to da li ste ikada radili. Suma novca je, takodje, ista za sve (mesecno oko 2000 australijskih dolara za bracni par).

A šetnja parkom je, ionako, besplatna. Kada vidim te džogere, kroz glavu mi često prostruji ona davno naučena rečenica iz pomenute gimnazije: “Društvo će biti dovoljno bogato da će svako raditi ono što voli”.

U početku sam bio zbunjen tim pozdravima. A onda sam naučio da otpozdravim, onako diskretno. Uz to, malo zastanem, a onda odvažno nastavim svoj put...

***

I dalje pokušavam da shvatim zašto supruga odbija da oda “tajnu”. Mora da je u pitanju ljubomora. Dok su njeni svirali klavir, moji su pravili frule. A sada, odjednom - “ON hoće da bude gospodin”.

Međutim, kakav bi ja to bio analitičar (koga plaćaju “suvim dolarima”), kada ne bi uspeo da "provalim" i tu tajnu!

Evo, dakle, rezultata. Da pocnemo od vec poznatih pravila: gospodin je stadig, konsekventan, poslovno uspesan, human, pravican, nepodmitljiv, razume svakoga.  A onda dolazi ovo: gospodin nikada nece reci za sebe  da je gospodin. Gospodin je onaj ko je uvek gospodin. Na njega, ništa, pa čak ni “vreme”, ne sme da utiče!

A “detalji” mogu lako da se “nabace” - kao ono sa mojim šeširom. Ili ono sa vučjakom i belim rukavicama.

Ja, inače, za sada, retko nosim taj šešir. Držim se izreke - "Budi ono što jesi...".

I evo, tu bi mogao da bude kraj moje priče! Ali nije!

Brine me šta bi se desilo kada bi ja, onako ambiciozan, poželeo da nosim frak! Jer - "za frak su potrebne tri generacije" (Zar je moguće da naša Srbija toliko mnogo kasni?!).

Džordž Petrović, Melburn, Australija