Put u Srbiju je dobra prilika da se prijatelji i rodbina impresioniraju novom garderobom i novostečenim stilom života. Uz brdo potrošenih para, naravno.

Međutim, posle četiri nedelje provedene u rodnom gradu, jedini uspeh koji sam ja postigao je saznanje da bi pojedinim iseljenicima trebalo zabraniti putovanje u oba pravca - Ili u jednom pravcu (natrag), ili ništa.

Moje dileme su se produbile, pitanja postala veća a odgovora i dalje nama.

Sa druge strane, supruga Nina nema taj problem. Ona je odlučila – “još tri godine i onda se selimo natrag”!

A mlađa ćerka Sandra se po povratku u Australiju neprestano žali drugaricama da nije dobila dobar ten (u Srbiji je sada leto a ovde zima). Razlog tome – mama je stalno pila kafu sa sestrom u bašti ispod suncobrana pa nismo stigli da idemo na plažu.

Ovaj tekst bi ovde možda mogao da se završi – tema je obrađena. Nema tu šta da se doda niti oduzme. Postoje tri pogleda (Ninin, Sandrin i moj) i svi su već navedeni.

Međutim, profesionalna deformacija analitičara me tera da nastavim. Ta tri pogleda su:

Prilagođeni: Lepo im je u inostranstvu. Vole da odu na odmor u Srbiju i tada se lepo provedu.

Emotivci: Ne vole inostranstvo. Kada odu na odmor u Srbiju sve im je toliko lepo da ne žele da se vrate natrag u “zatvor”.

Realisti: Nikada ne bi otišli u inostranstvo da je ekonomska situacija u zemlji bila dobra. Nedostaju im rođaci, prijatelji i zavičaj, ali to prihvataju kao cenu koju plaćaju za bolji život u inostranstvu.

Evo nekih zapažanja sa putovanja koja idu u prilog “mom” stavu:

Šta mami?
-Doterani i opušteni ljudi
-Pitoma priroda, koja još nije uništena industrijom
-Ljuta papričica koja nije “plastična”
-Meso koje ostaje mekano čak i kada domaćica pogreši recept
-Supa žute boje
-Vino koje miriše na prolećno cveće
-Kafa i pljeskavica za po jedan evro (u unutrašnjosti)
-Večera sa prijateljima za trideset evra
-Taksi do centra grada za jedan evro (u unutrašnjosti)
-Komšije koji vam neprestano govore da niste ostarili
-Prodavačica na pijaci koja vam pokloni živo malo pile
-Taksista koji 350 dinara zaokruži na 300 a vi insistirate na 400
-Usvojeno “zapadno” ponašanje kod pojedinaca
-Dnevnica od 10 evra (ovo je dobro samo za potencijalne poslodavce)
-Plata od hiljadu evra (lekari, direktori…)
-Novi stanovi (koji se grade uprkos recesiji)
-Zamena kaldrme asfaltom (ponekad i pogrešno - na uštrb tradicije)

Šta smeta?
-Slavine koje neprestano cure.
-Kreveti u kojima već duže vremena ne može da se spava.
-Vozač autobusa koji razgovara na dva mobilna dok prolazi kroz tunel (i usput puši)
-Neprestani razgovori o novcu dok niko ništa ne radi da taj novac zaradi
-Plaćanje svakakvih taksi u opštini (primer prijava boravka u inostranstvu)
-Komšije koje vas zovu na kafu u trenutku kada taksi kreće na aerodrom
-Ograničavanje iznošenja robe iz zemlje (nije greška - ograničavanje iznosenja a ne unošenja)
-Nedostatak novca koji utiče na ponašanje ljudi
-Neprestani razgovori o “komšijinim” problemima umesto svojim
-Mnogobrojne napuštene fabričke hale

Šta je simpatično?
-Taksi koji je star koliko i vaša baba
-Fića u “odličnom” stanju
-Trgovac koji na pijaci drži cenu 9.99 dinara
-Rom koji se sa ulične tezge preselio u prodavnicu i sada “kuca” bar kodove

Šta je odvratno?
-Penzija od 100 evra
-Smeće tik uz prazne kontejnere

Greške koje treba izbegavati!
-Nemojte reći koliko zarađujete i koliko kvadrata ima vaša nova kuća (ljudi se odmah promene)
-Nemojte govoriti o tome kako je inostranstvo bogatije

Ovo su lična zapažanja vezana za mesta i ljude koje smo mi posetili - verovatno nepovoljna za generalizaciju (imajte to na umu kada pišete komentare).

I za kraj, kao svaki dobar analitičar (koliko je takvih?), tekst bi trebalo završiti zaključkom.

Na večito pitanje “Gde je bolje?” mudro je odgovoriti: “Radi se o stvarima, koje ne mogu da se porede”. A samo pitanje “Gde je bolje?” treba staviti u istu kategoriju sa pitanjima: “Koja je boja bolja?” ili “Koja politička partija je najbolja?” - pitanja koja su dobra za diskusiju ali su bez konačnih odgovora.

A ako zaključak treba da bude sveden na jednu rečenicu, ona bi mogla da glasi:  Treba živeti tamo gde ste, jer dani se broje. To najbolje vidite kada se sretnete sa starim komšijama – ako su još živi.

 

Džordž Petrović, Melburn, Australija