U mom selu Uskrs zovu “Veliki dan”. Tako sam ga pamtio dok sam bio dete, a mnogo više po farbanim jajima, za koja sam tada mislio da moraju da budu “boje crnog luka”. Tek kasnije, kada smo prešli u grad, video sam jaja plave, zelene i, naravno, crvene boje. A kada smo se preselili u Australiju, supruga Nina je otišla još dalje – počela je da lepi na jajima neke sličice. Ove godine smo ponovo prevazišli sebe – proveli smo ceo vikend tražeći flomastere koji mogu da pišu po jajima, pa su sada jaja pravo umentičko delo. Sandra to voli - vajkala se Nina. A ona zna, ako Sandra nešto voli, a to je još srpsko, onda je to za mene zakon. Krenuli smo od lokalnog delikatesa, gde smo pronašli samo grčku boju za farbanje jaja, pa smo onda seli u auto i vozili se pet kilometara do najbližeg šoping centra. Na kraju smo flomastere pronašli u prodavnici za slikare. To je još jedan dokaz da jaja imaju veze sa umetnošću. Eto, šta je napredak, rekoh sebi dok sam bacao pogled na sliku moga dede, koja visi tu u radnoj sobi. Deda je plaćao godišnji porez u iznosu koji smo platili za te flomastere.

Sa sveštenikom smo nedelju dana razmenjivali SMS poruke, sve dok se nismo dogovorili da vodicu osveti u devet uveče u utorak. Komšija Radovan mi je jednom rekao da se “to” radi isključivo po danu, ali ja sam slegao ramenima i prihvatio ponuđeni termin.

Sveštenik je došao na vreme. Sandra je brzo otrčala da zameni pidžamu sa haljinom, a Marta (starija ćerka) je “prošla” test oblačenja. Nina je stavila malo šminke, upalili smo svih “sto sijalica” koje imamo u kući i sve je bilo “k'o u sred’ dana”. Eto, kažem sebi, dobro je što nismo “šparali” na sijalicama kada smo pravili kuću, opravdavajući tu odluku.

Naš sveštenik je mlađi čovek, rođen ovde u Australiji. Završio je Bogosloviju u Beogradu pa odlično govori srpski jezik. Zna da je došao kod “školovanih” pa svi biramo reči, naročito izbegavajući izraze iz engleskog jezika. To je “uvedeno” od kako smo dobili mlađe sveštenike. Ranije je bilo mnogo lakše, malo-srpski malo-engleski, važno da se mi razumemo. Ova nova “moda” je za naše ljude, pogotovu one rodjene u Australiji, “težak ispit”. Tako na primer, mlađa ćerka, koja je jedna od tih rođenih u Australiji, još uvek kaze “sink” umesto “sudopera”. Valjda je ova naša reč previše komplikovana. Probao sam mnogo puta da to ispravim, uspeo sa mnogim drugim rečima, ali “sink” je “malo teži slučaj”.

Sa sveštenikom smo popili kafu sa sojinim mlekom, jer sada je post, i popričali o svemu po malo. Ćerke su sedele pored nas i uglavnom slušale.

A onda je zamirisao tamjan, sobu je ispunio dim iz kadionice. Prekrstili smo se mnogo puta, kako to dolikuje. Na kraju smo poljubili krst i obred je bio završen.

Sveštenik je počeo da se pakuje. Ostalo je jedino da ugasi ugalj iz kadionice. „Gde je sink?” - pita on. Tada se trže, shvativši da je upotrebio tu “zabranjenu” reč. „Šta možemo kada živimo u Australiji“ – tiho reče on. Složio sam se sa njim, i brzo prešao na drugu temu. Kroz glavu mi tada prostruja jedna nova izreka “Srpski sam zaboravio a engleski još nisam naučio”. To se verovatno oseća i u ovom tekstu – za dvadeset godina bi se svako “pravo drvo iskrivilo” a kamoli srpski jezik onih koji su rođeni u tuđoj zemlji.