OVOG MESECA sam za lozinku izabrao “ludnica”. Uvek je biram tako da ima smisla. A firma je baš takva. Akcije su pale deset puta za dve godine od kako sam ovde. Plate stižu redovno, jer bi njihov izostanak značio kraj firme. Ovako, izgleda sve normalno. Dobro, zna se da svaki od tridesetak kolega traži posao, ali niko to javno ne priča. Nisam ništa rekao o firmi - proizvode papir. U ekonomskoj krizi, firme prvo prestanu da reklamiraju i staje prodaja papira. Ali kriza je počela još pre tri godine. Fabrika je zastarela i oni su počeli da grade novu. Sav novac je išao na gradnju, koja se otegla. Ušlo se u dugove, i evo sada je nova fabrika završena ali je stavljena na prodaju. Od dobijenih para bi trebalo da vrate dugove, da bi ovaj drugi deo kompanije, koji se bavi trgovinom, mogao da nastavi rad.

Pritiskaju da se radi što više. Plaše nas kako se ne zna dokle će firma izdržati. Ovi mlađi će naći posao, ali stariji, koji imaju velike kredite, su u velikoj nevolji. Ja sam stariji ali nemam kredit. To rekoh mom bosu kad smo se nedavno svađali, a njemu se to ne dopade. Ne zna on da se u mom selu ni slama ne uzima na zajam. “Dug je loš drug” učili su nas. A ovde je sve na kredit: kuća, auto, putovanje. Ono što se kod nas radilo sa čekovima je “mala beba” u odnosu na ovo ovde. Jedino hranu kupuju za gotovo - zemlja je bogata pa toga ima dovoljno.

Dok ovo pišem iz daljine se čuje glas Karoline, koja svakodnevno unosi na desetine novih materijala u kompjuter, jer stari materjali više “nisu dobri”. Kolegu Martina nisam video mesecima. Vratio se juče sav osedeo. Imao je neku operaciju. Jedino je Malezijka Lijana nasmejana. Dala im otkaz a onda je vratili da napiše šta je radila. Plaćaju je bar duplo više. Ako je pametna napisaće sve pogrešno, a oni “nema šanse” da to provere, jer to niko osim nje ne zna . Znanje ima cenu samo ako umete da ga prodate. Ja sam mnogo toga dao besplatno - ne umem da lažem. To nisam naučio čak ni na ovom “krvavom Zapadu“. Umem da foliram, po malo, ali kada dođe do laži tu stanem. Setim se priče baba Jelice o mom dedi, koga je udario grom. Na samrti je rekao “To me je stiglo što sam, kao vojnik, bacao u Vardar neposlušne vojnike sa kamenom oko vrata”. Ovi ovde nisu imali baba Jelicu.

Za ručak imamo ceo sat. Sami određujemo početak i kraj. Time, u normalnim situacijama, dobijamo fleksibilnost za rad. Ali sada se to pretvorilo u praznu kancelariju od dvanaest do dva. To je vreme za intervjue za novi posao, za nedeljnu kupovinu, posetu frizeru, šetnju oko bloka, džoging. Cela dva sata, jer to je vreme koje niko ne proverava - za sada!

Juče je stigao jedan mejl – traže da predložimo ideje za štednju. Naravno da je na početku mejla spisak ideja koje već postoje. Tako su na lep način dali do znanja kako da se ponašamo. Prva ideja je ukidanje službenih automobila za javnu upotrebu. Od sada koristite svoje automobile, kaže mejl. Naravno, uz nadoknadu radnicima koji to rade.

Nagađa se ko će kupiti fabriku – Kinezi, Indijci ili neko treći. Moj šef kaže da će on, ako je kupe Indici, dati otkaz. U stvari rekao je da će izvršiti samoubistvo, ali neće, pa sam ja to malo ublažio. Ne umeju oni da budu nacionalisti kao mi, ali ovi iz unutrašnjosti (farmeri) su vezani za zemlju, za “blato” što bi oni rekli.

Svet se polako pretvara u “reality show”, pa ostanite na vezi za kraj priče...I sam bih voleo da znam kakav će biti.

****

FABRIKA još nije prodata a kada će ne znamo. To nam je juče rekao direktor za vreme redovne mesečne proslave rođendana zaposlenih. Dao je svakome po parče torte a picu smo sami uzimali. Ponovio je ono što nam je rekao prošlog meseca na istoj takvoj proslavi rođendana.

U mom kalendaru pod prvim aprilom stoji “DAJ OTKAZ”. Odavno spremam govor za taj dan. Datum sam pomerao toliko puta da više ne verujem da će se ikada desiti (mada se svakodnevno pitam dokle će organizam moći da izdrži sav taj stres).

Kada sam pre dve godine dobio ovaj posao sve je izgledalo idealno: dvadeset minuta od kuće, besplatan parking, novi laptop, plaćeni internet i mobilni telefon za ličnu upotrebu, dodatak za pozive posle radnog vremena, dnevnica velika kao cela penzija u Srbiji. Uostalom, tako je kod svih velikih korporacija.

A onda dolazi realnost: na poslu se ne zna ko šta radi, ni ko kome odgovara. Posao mora da se završi na vreme iako zavisi od onih na koje nemate nikakav uticaj. Dokumentacija ne postoji. Kompjuteri su zakrčeni đubretom koje niko ne čisti godinama, već se samo dodaje novi prostor za ubacivanje podataka. Problemi se zataškavaju a tragovi brišu. Radnici ne umeju da rade posao, a kada sarađujete sa njima, to ne smete da pokažete (hodanje “po jajima”, kako oni kažu).

Dok ovo kucam, ujutru uz kafu, stiže Roman. Nosi sa sobom laptop i torbu sa ručkom. Zakasnio je pola sata ali niko to ne gleda. On je emigrant iz Rusije, bivši matematičar koji je radio na fakultetima, tamo i ovde, dok nije prešao kod nas zbog veće plate. Malo priča te me podseća na mog profesora matematike iz gimnazije. Međutim, kada priča to je kratko i precizno - suprotno od njih. Čini mi se da se sa Majklom razumem čak i kada ćutimo, mada nisam siguran da je Rus. Jednom mi je objasnio da u Lenjinovom Politbirou nisu svi bili Jevreji. Tu sam stao sa daljim pitanjima, plašeći se da ne rasturi moju iluziju o „pravoslavnom bratu“ (mada smo po mentalitetu slični, čak i ako nije ono što bih ja hteo).

Koleginica Karolina ima “kilažu” za dve devoke njenog uzrasta. Omiljene su joj torte sa šlagom. Stalno kupuje barbike na ebay-u. Voli kada je zovem “Barbie”. Dobri smo drugari pa se trudim da to “Barbie” kažem iskreno, jer njoj puno znači. Nisu ljudi u kancelariji bez osećanja, samo ih sistem tera da se tako ponašaju. Zna se o čemu sme da se razgovara: o vremenu, fudbalu, o tome kako ste proveli vikend, o kamatama, a oni “važniji” pričaju i o akcijama. Razgovori o deci i porodici su “neuobičajeni”, što je lep način da se kaže da su “zabranjeni”.

Ovo pisanje mi je postalo kao ona rupa u bajci o caru Trajanu. Supruga je ranije volela da čuje “novosti” iz kancelarije ali ni njoj više nije interesantno - sve je kao u lošoj latino seriji. Jeste uživo, ali nije više zanimljivo.

Ostanite na vezi za nastavak priče. Napisaću, ako sutra ne dobijem ili sam dam otkaz. 

 ****

PRODAJA fabrike se otegla. Kada smo konačno dobili “vest” izgledalo je ovako: sastanci na svim lokacijama u isto vreme, ista informacija – kupili su nas - Japanci! Upola cene, jer je i kod njih teška situacija.

Kako izgleda raditi za Japance? Još ne znam, ali jedan kolega spomenu “duplo radno vreme”.

Posle objave vesti o prodaji dobili smo mejl od novih gazda u kome nam žele dobrodošlicu u veliku firmu sa još većim planovima. Japan im je postao tesan pa se šire. Tako će umesto drveta, koje su do sada kupovali od nas, ceo posao završavati u Australiji. Radna snaga je ovde ipak jeftinija.

Prošli smo bolje nego što sam očekivao - izbegli smo Kinu „za dlaku“.

Na putu za posao obično idem sporednim ulicama i tako se pridržavam onog saveta “izbegavajte krdo”. U kolima slušam državni radio koji neprestano emituje vesti. Jutros javljaju da su Britanci smanjili kamate na pola posto. U Japanu je kamata već godinama na nuli. U Australiji trenutno može da se od banke dobije kamata 4% na štednju. Cene kuća su za godinu dana pale od 5-15%. Pad se najviše oseća u skupljim naseljima. Interesantno je da u naselju Dandenong cene i dalje rastu, polako ali sigurno.

Pogodili ste – tamo živi mnogo naših ljudi. Takođe, tamo radi nekoliko naših agenata za nekretnine. Neko će reći da sam pristrasan ali činjenica je da su naši ljudi oprezni kod kupovine. Takođe se druže međusobno, pa znaju ko je koliko i kada platio. Otuda nema skokova, već je sve “normalno”. A vole da kupe kuće u lošem stanju pa ih onda omalterišu, okreče, poliraju podove i kuća bude kao nova. Kod Australaca to je obrnuto – kupe novu kuću a kada dođe vreme za krečenje oni je promene. I tako svakih pet godina. U stvari, tako je bilo nekada, kad se moglo, ali više ne.

A kada smo već kod Dandenonga - gledam jednu kuću. Hoću da investiram novac iz mog penzijskog fonda, jer su banke postale nesigurne a kamate na ušteđevine male. Ako to uradim onda će ona poruka u mom kalendaru “DAJ OTKAZ” postati mnogo realnija. Dao sam i ponudu za kuću. Nadam se da će je sadašnji vlasnik, Kinez prihvatiti. Agent kaže da se vlasnik seli natrag u Kinu, pa mu se žuri. Agentima se ništa ne može verovati ali možda je ovog puta u pravu. Agentu je stalo da kuću proda a kuća je velika pa nema mnogo kupaca. Ponudio sam celih deset posto manje od cene koju je tražio.

Nije prošlo ni pola sata a agent mi javlja – Kinez je prihvatio ponudu. Bio je u pravu – bivšem vlasniku se zaista žurilo.

Eto, ispričao sam vam sve što se do danas desilo. Za nastavak priče moraćemo svi da pričekamo. Ali budite strpljivi – javiću se ja!

Samo se nadam da će naslov biti mnogo lepši - nešto kao “Život je lep u Australiji”. A ako me sretnete (kao penzionera) u Beogradu, nemojte slučajno da me zovete Džordž – moje ime će ponovo biti - Đorđe.

***

Glavni junak je "poklekao" u prethodnoj, trećoj eizodi ovog serijala. Tačno je, u zadnje četiri godine radio sam u osam firmi i ne mogu da zamislim devetu. Nije loše da ovde kažem da je sve što sam napisao istina, jedino menjam imena. A drugi komentar "publike" je bio "opaaaa, kuća, pa nije tebi tako loše". Oni te muke, "brate", plaćaju cifrom koja ima jednu nulu i jednu četvorku (na sat, u evrima). Ne pričamo mi o parama nego o mukama. Uostalom, u Australiji kuću (ili kuće) nema samo onaj ko to neće.

Da malo objasnim: u Australiji, ako nemate stalan prihod posle 65-te (dame posle 60-te), onda dobijajate državnu penziju, a iznos je jednak za sve (ne zavisi od toga kakva su vam bila primanja dok ste radili). Međutim, generacija rođena posle drugog svetskog rata je mnogobrojna, pa kada svi oni odu u penziju, ovi mlađi neće moći da ih izdržavaju.

Da bi rešili taj problem, uveden je obavezan porez za penziju od 9%. Novac od tog poreza ide u lični poreski fond (ne daje se sadašnjim penzionerima). Međutim, sa tim porezom se krenulo 1992. pa ljudi nisu akumulirali dovoljno. Da bi ubrzali akumulaciju, država je dozvolila da pojedinci sami uplaćuju dodatna stredstva - uz poreske olakšice. Dakle, umesto da uzmete platu, vi uplatite novac u penzijski fond a na taj novac plaćate manji porez za 15-30% (grubo rečeno).

Ja sam se "upecao" na taj sistem i kada su mi u firmi, u kojoj sam radio ranije, dali otpremninu, sav novac sam uplatio u moj privatni penzijski fond. Tim novcem obično raspolažu registrovani fondovi, ali su pre nekoliko godina dozvolili da pojedinac može sam da ih investira. Mnogi koji su to uradili, opekli su se jer su uložili novac u akcije. A onda je novac počeo da nestaje (zbog finansijske krize). Sada takvi “nesrećnici” moraju da odlože odlazak u penziju dok ne “povrate” izgubljeno. Uostalom, ovaj problem imaju i oni koji su ostali u registrovanim fondovima ako nisu promenili strukturu ulaganja i “pobegli” od akcija. Državne penzije i dalje funkcionišu, mada se ne zna dokle će. Nisu velike ali od njih može da se živi (oko 1000 evra mesečno za bračni par)

I ja sam imao novac uložen u akcije, ali sam ih početkom 2008. pretvorio u gotovinu, oročio i sada sam, konačno, od tog novca kupio kuću. Ali pravilo ovde je, da kuća mora da se iznajmi, a stanari ne smeju da budu u srodstvu sa vlasnikom.....

Nego kako je izgledalo raditi u tih osam firmi. Dođeš u novu firmu a oni ne znaju šta je u stvari problem. Daju ti ključeve od svega i kažu imaš tri meseca. Onda počinje "hodanje po jajima". U jednoj firmi su me zvali na razgovor za jedan problem a onda mi dali drugi. Primetili su grešku tek posle nekoliko dana, ali su dozvolili da nastavim. Napravili su lep ručak na kraju. Bio je neki indijski restoran sa onim hlebom što ga peku na licu mesta i piletinom na žaru. Začini su bili malo jaki, ali je bilo sve sveže, onako kao kod nas kad odeš na roštilj u kafanu pored autobuske stanice. Ne, piva u flašama nije bilo, ako je to neko hteo da pita.

U fabrici lekova sam radio za korisnike u Koreji, a posao je započet u Indiji, pa su zabrljali. Prvo sam od Indijaca "izvukao" ono što je bilo dobro a onda nastavio. Radio sam i za njihov Božić. U stvari, pozvali su me na proslavu, dole u centar grada, ali kada su oni počeli da se opijaju, ja sam seo u kola, kroz tunel i natrag u kancelariju. Tih dana menjali su i erkondišn pa je temperatura bila greškom postavljena na osamnaest stepeni. Stavljao sam led pored termostata da podignem temperaturu, jer ovaj nije imao dugme za podešavanje a majstori su bili "dole u gradu".

Kad malo bolje razmislim, malopre sam vas malo slagao. Vratio bih se jedino u fabriku cigareta. Tamo sam radio petnaest godina - to je bio moj prvi posao. Lepo je bilo tih godina, fabrika jaka, para na sve strane. Plaćali su čak i aspirine koje sam kupovao deci. A onda su počele zabrane pušenja. Kompanija je polako tonula, a pritisak na radnike rastao. Oko 2000. je bilo najteže. Onaj Y2K virus je odneo mnogo živaca. Gurali su još nekoliko godina a onda su sve kompjutere preselili u Indiju. Nama su dali dobru otpremninu - polovinu onih para od kojih sam sada kupio "tu kuću".

Zvali me agenti za zapošljavanje nekoliko puta kada su ponovo tražili radnike u fabrici cigareta. A da - ono sa Indijom izgleda da nije uspelo. Ili ako je uspelo, uspelo je samo delimično - u Indiji mogu da rade samo rutinske stvari. A kada dođe to velikog s....problema onda im treba budala kao ja. Hteo bih da se vratim u fabriku cigareta da vidim lice Karoline koja mi je dala kovertu sa otpremninom. Ona je ostala, jer je u međuvremenu, postala veliki menadžer. A ja sam joj pomagao da napiše prvi program.

Zvao me agent pre dve nedelje za posao u toj fabrici cigareta. Plaćaju dvadeset evra na dan manje nego što je tvoja cena, jel pristaješ? pita me. Za njih može, rekoh. Odužilo se sa odgovorom, izgleda da Karolina ne želi da me ponovo vidi.

Eto zato sam kupio tu kuću. Popravljaću parket i sam ću da krečim. A sa stanarima ću da budem kao sa bratom. Dobro i tu ima problema, ali tu priču ću vam ispričati drugom prilikom.

Sad ostajte u zdravlju i molim nastavite sa komentarima. Oni me održavaju u životu od devet do pet.

***

NEMAM ja kome to da ispričam, nego vama. A znam da među vama ima mnogo sličnih. Sa rođacima u Srbiji smo prestali da se razumemo - oni imaju drugačije probleme. Ne, niko tu nije kriv. To je, jednostavno, tako.

Nekada je tipična slika "gastarbajtera" bila - fabrika, podstanar, na nemačkom zna da kaže "hleb" i "noćna smena". Ako treba kredit ili avionska karta - tu su "Kris i Meri Travel ". U rodnom selu: trospratnica od crvenih blokova, mnogo betonskih terasa i rupa za prozore, koje, kao širom otvorene oči, čekaju da se vlasnik ponovo vrati sledeće godine. Komšije su ljubomorne - to je ostvareno.

Decu čuvaju baba i deda, pa su oni zato postali socijalni slučajevi. Druga varijanta - deca su u Nemačkoj i ne govore srpski (i opet su postala socijalni slučajevi).

Valjda je to, stvarno, nekad bilo. Onda su se desile devedesete, hiperinflacija, turbo-folk, rat, odlazak nas “školovanih”, pa je sada tipičan iseljenik: školovan, dođe natrag jednom u pet godina i onda samo ide u bioskop - da "odgleda" sve one filmove koje je propustio. Po povratku nosi torbe pune nekih knjiga. Deca mu završavaju fakultete. Ima veliki kredit za kuću. Govori Engleski. Radi najteže posolove - tu se, na žalost, ništa nije promenilo - ali umesto toaleta, sada čisti đubre koje domaćini sami ne žele da počiste jer je za to potrebno da se koristi mozak (ne, nisam rekao "mozak" nego "da se koristi mozak"). Uvek je u škripcu sa vremenom - palačinke, kajganu i makarone jede za večeru a krastavac se ljušti samo za rođendane.

Za doručak, zna se - one pahuljice u raznim varijantama (čuvajte se - to je prvi znak asimilacije). Ručak - jeste - to sam namerno preskočio. Dobro, to je, na početku, sendvič koji ponesete od kuće (dve kriške belog hleba, sir, šunka i zelena salata). A kako vreme prolazi i vi više nemate vremena da to sami napravite, onda se to isto kupi (po pet puta većoj ceni). Jeste, to je ručak, ako baš hoćete da znate. Jelo? Ponekad samo, osim ako firma nema kantinu (a u brzim restoranima je nekih 400 dinara).

Niko se ne seti da napravi film o nama - da malo “pogura” tu sliku. Dobro, ima toga u nekim filmovima - ali nema celog filma, kao o "starim dobrim gastarbajterima" (filmovi kao "Druga generacija" i "Tuđa Amerika").

DRUGA STVAR, koju hoću da podelim sa vama, je sasvim drugačija. Odakle da počnem? Možda ovako: Bio sam dete. Umro fudbaler u mom gradu. Mlad dečko, valja je bila neka bolest. Ceo grad se digao da ga isprati... govorancije... Napraviše mu spomenik tamo gore na groblju - lopta u vazduhu a on je onako "pika". Lep spomenik, skoro kao onaj Teslin ispred elektrotehničkog. Dobro, malo je manji - jedan je Tesla. Ali tih fudbalera ima mnogo. Koliko metala treba da se napravi spomenik za svakog od njih. (to je bilo “pre” - reći će neko).

Da ne dužim – moje pitanje je da li je neko-nekada-negde napravio spomenik jednom - inženjeru?

Razmišljajući zašto sam ja u stvari “pobegao” u inostranstvo, setih se da naš čovek nikad ne ide praznih ruku u crkvu, goste, na svadbu, kod advokata i kod lekara. Ova dva poslednja su verovatno “doprinela” tom mom odlasku. A da li ste primetili da na tom spisku nama inženjera?

Imali smo komunizam pa su "glavni" bili “njegovi metalci”, pa smo imali kapitalizam gde su glavni bili oni na "Wall Street-u". Pošto su svi oni "pukli", mislim da je došlo vreme da, konačno, mi inženjeri budemo glavni. Uostalom, ne morate vi da se složite sa time, to već JESTE tako - ceo svet se vrti oko Tesle, Bila Gejtsa i “Google-a”....

Da krenem iz drugog ugla - estradne zvezde, intervjui, cele novine posvećene njima. Znamo sve: od broja donjeg veša do boje posteljine u spavaćoj sobi. A onda političari – “cela” televizija posvećena njima, plus “Veliki brat” - 24 sata dnevno ... Pa gde su, bre, svi ti koji rade "iz senke" i omogućavaju ovim drugim da se šepure po medijima?!

Jeste - ja sam ljubomoran. Priznajem! Eto javno tražim da se pokrenu novine u kojima će "glavni" biti inženjeri!

A TU LUDNICU, KOJU STALNO SPOMINJEM, nisam ja izmislio. Ima jedna knjiga - "Istorija ljudske gluposti". Malo je starije izdanje, ali je tamo sve već opisano. Tu knjigu sam dobio na poklon od svog profesora automatike. Naime, dok sam još bio student na petoj godini fakulteta on me zaposli u svom računskom centru. Jednoga dana, iz čista mira, meni pukne slepo crevo. Dođe profesor u posetu, kod mene u bolnicu, i donese gomilu knjiga a međju njima i tu "istoriju". Šta sam uradio pa da mi da tu knjigu – kopkalo me .

Čitao sam te knjige, oporavio se i natrag na posao. Tolike knjige - razmišljao sam - to mi nije dao za stalno, nego samo da pročitam. Ponesem knjige da mu ih vratim, ali profesor kaže "Ne, to je za tebe". Ma, u redu za ostale, ali "istoriju"? Ne, ne treba - uporan je profesor. Razmišljam - verovatno je to neko njemu "uvalio", pa mu je smetala u kući, i sada je našao način da se otarasi. Dobro - kažem, a u sebi razmišljam kome ću ja da je “uvalim”. Nisam našao nikoga, ali kada sam birao knjige, za put preko okeana, lepo sam je preskočio. Pogledao sam je onako značajno i stisnuo pesnicu pobednički - "Sad’ si gotova"!

Kad ono - u “belom svetu” mnogo veća ludnica nego u mom selu. Uzalud sam bežao.