Akvarijum smo kupili pre tri godine, zajedno sa tri zlatne, dve plave i jednom “velikom” ribom. Ima tu mnogo posla pre nego što počnete da odmarate oči gledajući kako ribice bezbrižno plivaju. Svakog dana morate da ih nahranite a svake dve nedelje da očostite akvarijum i zamenite jednu trećinu vode. Pa onda dodje testiranje vode. Desi se da ste zauzeti i onda počne da se formira “zabokrecina”.  

Ali nije to bio najveći problem – ribe su počele, preko noći, da nestaju!? Ustanem oko pola osam, pojurim prema akvarijumu da ih nahranim, kad ono jedna zlatna ribica fali. Gurnem ruku, trazim je – nema. Mačku nemamo! Nije mogla da iskoči jer je akvarijum pokriven staklom.

Odem kod Karoline, ovde u kancelariji i požalim joj se. Ona tu pored sebe drži dva akvarijuma, a ima kod kuće i konja.

-   Pojela ih je velika riba, sa osmehom mi “pomože” Karolina.  

-          Dobro, razumem – pognem se je i iz njenog ćoska vratim se u svoj. To su, znate,

one pregrade u kancelairiama, gde nema zidova već samo te pregrade

Trajalo je to dobre dve godina – broj ribica se stalno smanjivao. Ćerke su se užasavale na veliku ribu ali šta je tu je. Ja sam ih hranio kao da se ništa nije dešavalo.

Prošlog meseca smo konstatovali da je ostala samo velika riba. Onako debela, šepurila se akvarijumom. Ja sam bio zauzet oko ovog novog projekta sa Japancima, pa sam je hranio samo kad stignem. Projekat se otegao, pritisak rastao pa nisam imao vremena ni za čiscenje - žabokrecina je rasla. A velika riba srećno pliva. Ne zna ona da je svi mi mrzimo.

A da je izbacimo napolje? Ne, nismo o tome razgovarali jer se svi sećamo dogadjaja sa pilićima. Naime, dok su ćerke još bile male imali smo u bašti kavez sa pilićima. One su ih  hranile, donosile vodu a ja sam sve to snimao kamerom i slao majci da vidi da smo još uvek “normalni”. Pilići su rasli i postali – petlovi. Ujutru zakukuriču, kao oni “naši”.

Požalih se Fricu, sa kojim sam tada radio u fabrici cigareta i on mi dade instrukcije – “sekira”.  Dobro, video sam kako to radi moja majka, a ja sam uz to i “muškarčina”. Da ne dužim, sekira je proradila, vruća voda, perje na sve strane, petao se pretvorio u “piletinu iz supermarketa”. Stavismo ga na tanjir, pa u frižider.

Dodjem sutradan s posla očekujuci pečenu piletinu kad ono - makarone. Dodjem narednog dana, ono – krompir.

-   Ne mogu to da uradim, priznala je supruga. A  kada bih ga i skuvala niko to ne bi jeo!

Složio sam se sa njom i posetio kantu za smeće.

Eto zbog te priče nismo mogli da se “osvetimo” velikoj ribi.

Ali svaki problem mora da se reši -  ovo je ipak Zapad.

Vraćam se juce sa posla. Pošto je onaj projekat sa Japancima završen, krenem ranije, tu negde oko pet. Kad ono, ulice zakrčene kao da je pala bomba dole u centru grada. Stojim deset minuta na prelazu preko pruge, kad pored mene novu prodavnica sa ribicama. Volan ulevo i eto mene  kod Kineza. Priča on neprestano sa onim njihovim akcentom, a ja jedino razumeh da su velike ribe mnogo otpornije od manjih.

-   Ali ja hoću malu ribicu, ponavljam.

Razumesmo se nekako, uze on pare a ja plastičnu kesu i natrag u red za prelazak preko pruge.

Bio je to dan koji se pamti u svakoj porodici – deset novih ribica. Pet boje duge a pet plave boje.

Ustanem ujutru i pravac - akvarijum. Brojim ribice – fale dve.

Uskoro se spustise sa gornjeg sprata i cerke, jedna se sprema za posao a druga za faklutet. Moram da im kazem, a znam da ishod nece biti dobar.

-   Mrzimo je - vrisnuše obe

-   Dobro, sada više nemamo izbora, velika riba mora da ode!  

Spakujem veliku ribu u flašu od “Fante” pa u gepek i na posao. Prolazim pored “Kineza” kad ono - nova prodavnica radi od deset. Uzeh olovku I napisah kratku poruku “Ostavljam vam ovu ribicu kao poklon, molim vas uzmite je”.

Tempeatura je napolju udarala u trideseti podeok. Ostaće nepoznato da li je velika riba izdržala ceo sat, jer,  iz inata, neću da se raspitujem. A ni ćerke.

Džordž Petrovic, Australija