E duse mi moje, lepota, je ono sto u oko coveku udje ko svetlost pa te ogreje ko neki prvi zraci sunca kad se naj manje nadas. Vidis ove slike i ovu kosu, vidis da je i mladost lepa a starost ma o njoj necu jer je gorka ko pelen, pocne da ti sve vrce, pa kad mislis da si naucio da letis a ono ljosnes o zemlju ko golub prevrtac. Prevrces se, okreces se pa ti se dopadne, pa se zaboravis i zaneses i tu je sletanje kako ne treba. A zivot je tu zadat kao bog i pruza nekako ko tvoje dvoriste, pa sad ti vidi oces li da tu nesto radis, da ga uredis,ogradis da kucu cestitu sagradis il ces da ga provedes za dzaba. Pa da te neko upita, gde si bio, nigde, sta si radio sto kaze Milenko bosanac bolan nigde. Ko da si se jednom najeo travke pobrljavke dok si paso travu pa ne vidis gde si zabaso, gde te odvelo i gde si se pustio a gde si se se svezao pa korenje pustio da nemozes ni maknuti. A cuj mnogo sam se sa tobom zapricao. Mene, sto imam svo vreme ovog sveta, sto brojim dane i ispracam prijatelje kao da sam onaj svaciji macak sto sedi na drvljaniku i lize ssvoje sape i drema dok sunce ne zapece te ga otera u hlad. Kazes nisi zenjen, nemas prilike. To ti ne valja. Moj prika ti se ozeni da ti pamet vise ne leti. Covek bez zene je ko pola jabuke koja brzo pocrni i nije nizasta. I zenu kad nadjes zagledaj je dobro, ko sto se svaka lepota gleda, sa svih strana se divi i uzivaj, meraci je i ukradi ako treba pa je vodi nek te vidi dan i ogreje sunce. Pa se okreni na drugi put i pravac. Jer si tad glava kuce, njen covek, ako te vidi ko coveka, da si joj uvek prvi i da ona tebe vidi ko svog coveka onda je ona prava. Ako se na tebe breca i svaku rec joj sa klestima cupas onda si napravio los pazar. Ako ti je umilna i osmehom ti dusu razgali onda si srecan covek, jer te je baksuz zobisao. A mozes i djavola i baksuza da nadjes, neko oporo i kiselo grodje, onu sto ce ti dusu na pamuk izvaditi. A ti se ne vajkaj, niko te nije bio po usima jer si sam birao i oci te prevarile. Nemoj se tuziti i zaliti okolo jer sam ti rekao prika da je zena za coveka. I gledaj da se veselis i razloga za to uvek nadjes. Nek ti oci gledaju napred, jer nisi se sa nebom dogovorio da te usreci. Neka ti dusu ogreje i razgali. Neka te sa njom dobro zdravlje posluzi,imas svog druga, jer sve je lakse dok te neka boljka ne spopadne. Pitas me zar je za coveka da se sav trud i muka pretvara u prah, zdravlje u bolest, bogastvo i novac u siromastvo i oskudicu, koja nam je uvek na pameti, a ne vidimo da trazeci srecu i bogastvo ode zivot, ode negde ukrivo, nizastranu. Ode moj dikane, u trk ko oznojen i lud vranac kad se da utrk pa niko ne sme da ga zaustavi dok se u penu ne pretvori, dok svoj bes ne istera i sam od umora se zaustavi ili srusi. A covek je besan stvor, ocas ga zivot u nesrecu povede. Imao je i moj deda dva besna vranca.On bio mlad i besan. Kavgadzija, mator momak, voleo da popije, a kad popije onda mu se skloni, onda samo zapodeva, izaziva sve redom. Bio je nekeko pozloban, one plave oci nekako se zalede i kad se masi za noz onda skoci sa stolice, sa stola popadaju case i flase a on jednim zamahom ruke zakuje taj noz za astal pa se okrene okolo i postrelja svakog dok se ne uveri da da niko nema kurazi da mu stane na crtu. Onda stegne zube, pa kroz njih progovori, jebo sliku svoju, i svi se najeze ko da ce sad da padne sneg, pa sklanjaju oci i zapricavaju se da njega onako malog i nabijenog ne izazovu nekako. On izgubi volju pa sedne i napije se, oci mu zakrvave pa se podigne i opet crvrstim korakom osine one vrance onako besno do krvi. Oni skoce i daju se u trk onako iz mesta, on sa jednom rukom uhvati kajase a drugom vitla onim bicaljem i oputa puca ko da je pistolj opalio. Dok juri tako svi beze u kapije i samo sa prozora gledaju gde onako obestan juri kao da ga djavoli gone. I tako je on jedan dan natovario puna kola kupusa a jutrom se zapio vec pa opet konji vec osetljivi na bic i njegove crne minute se poplasise pa ga ponesese do Dragine jaruge gde se kola prevrnuse pa ga poklopise i kicmu mu kanate, i tosckovi polomise. Lezao je tako nekoliko sati,njistali su konji polomljenih nogu, on je vikao i psovao nebo i sve svece dog nisu na stranici kola odneli vezanog u bolnicu.Tamo je godinu lezao u gipsanom koritu, dok se nije oporavio tek da ide na stakama. Isao je sa stakama dok nije nekao prohodao sa stapom al jedna noga mu ostala kriva pa je poceo da geza i copa pa je ubrzo dobio i nadimak copa. Izbegao je smrt, i ova nesreca mu donela vise srece. Kazes kako. Pa tek onda se primirio, ozenio onu moju krupnu i cru babu. Onako jaka, cutljiva i ponosita znala je da istrpi njegovu narav da ispostuje ga i voli ga onako copavog. Dala mu je jednog sina, vise nije mogla, iako je htela, ili je sama presekla da se imanje dalje ne cepa i sve jednog dana ostane jedinom sinu. On je rano osetio sta znaci imati oca bogalja, onako pozlobnog i pijanog jer je svoju sudbu tesko podnosio, pa se opet opijao i izazivao svadju u kuci. Ono dete, njegov sin je uzeo u svoje nejake ruke plug i orao dok je on spavao pod kruskom pripit. Kolika je bila babina dusa, da se veze za njega, da radi kao muskarac, da tovari i stovara , da poslednja legne a prva ustane. Niko je nije cio da se zali, video da place, one njene guste i ostre obrve su znalke da se smese i uvek nekako pametno te docekaju i svaka njena rec je bila kao da te medom sluzi.
A nije da nije bila ljuta, kad je neko izazove, prebaci za copavog i piajnog coveka je znala da ga obrije svojim ostrim jezikom koji je tek tada pokazivao njenu cvrstu licnost koja neda na sebe i na svoju kucu.
I ziveli su sami, nisu se slagaliu sa sinom i snajom. Podelise se pa svako svoju polu radise, u istom dvoristu u jednoj kuci dve, od sina napravi brata i provede vek u cutanju dok su se deca radjala i godine porolazile. Unuka isprati u vojsku, ode u negde gde je on nekad sluzio i suze su mu niz izborano lice tekle kao da je slutio da ga njegov povratak docekati nece. tako i bi. Umro je mirno, pre podne je trebio grasak, po podne javise mu sinu da ce da umre. I bi. Nesto je hteo da kaze. Pa ne mogase i sklopi oci i odmori se. Unuku javise te ga pustise da mu na pogreb dodje i tako ga ispratise i preko onih spomenova u onom pretrpanom groblju prenese onako teskog i pokopase dok je na kestenu se cula grlica i ptice cvrkutale.
Onda je baba ostala sama i postala deo porodice. Cuvalaje decu i bdila, cuvajuci i njihov san, cekala dok se iz kreveca ne probude i imala spremnu flasicu mleka jer je govorila da musko dete ne valja da place. I pozivela je jos godina, unuka je u rat ispratila i gorko se zaplakala jer je oca na kapiji ispratila i vise ga nije nikada videla. U rat odu, u zarobljenistvo, neko se vrati a neko ostavi svoje kosti negde u tudjini. I mene sreco, uvati rat, odvede me tamo gde je sve skuplje od zivota. Da vidim ono sto cu da sanjam. Da sve sto sam poneo i vratim, nista vise ni manje. Nisam pozeleo tudje. Nista. Ni slamku. Da mi se zakacila cini mi se proklela bi me tudja muka i znoj, sto se zakaci za mene nego da se otresem i vratim jer je sve to neko kucio i nije pravo da bilo sto neko moj od toga uzme u ruku. Cinilo mi se da su puste kuce ko grobovi u kojem smo mi lezali onako crni i prljavi.
Samo mrak zna onaj sto u ravnici dodje rano, nekako gust da ga nozem ko krajiku seces.Onaj mrak sto ga ne videse nigde, kao zid, kao testo. Tumaras u njemu i cepas rukama i nogama, posrces po onom blatu i vuces noge teske i velike od nahvatanog blata cvrsto slepljenog za cizme koje nema ni vajde prati i cistiti jer svaki izlazak u polje je kao odlazak u kaljugu koje su sto noge sto tockovi raskopali i razrovali. Taj nedostatak svetla, sa prozora iz okolnih sela. Samo mrkla noc. I ta noc se pretvori u neko crno zlo. I padale su neke ledene kise, pa je duvao onaj ledeni severac i skripale su grane u vrh krosnji onih starih hrastova pored kanala iza one strare i trosne kuce. Te gluve noci, koje su samo pucnjevi parali, te noco bez glasova, pasa u daljini. samo siktanje i sistanje granata kroz vazduh i plameni jezici u daljini od haubica i potres koji te podigne od tla kad svako zrno poleti negde da se negde skrsi i grdan lom ucini. Da polupa i prospe neciju krv ne birajuci ni mesto ni priliku. Slusao sam tako i brojao dok se ne javi plamen i udar i kao da sam cuo sam ponekad vrisak i jauke u daljini ili se to meni u mojo glavi stvaralo. Gledao grdan, sam ne verujuci kako se skida crep sa tudjih kuca, Sece ograda, bere kukuruz, prevozi iz jednog dvorista u drugo iz jednog sela u drugo. I bio nemi svedok, do kolena zakopan u masno crno blato te ravnice. U mozak mi se zarivale granate a oci tonule u duplje. Svaki osmeh se pretvarao u grc i kezenje. Stajao sam sam. Uvek sam, dok su mi se kolena prva smrzavala zubi cvokotali, a moja odeca, ta djavolja odeca, mene kukavca sto ni sinjela nemam, onog od debelog sukna, od debele vune izvaljan da vojnik izdrzi i naj jacu hladnocu. Tu odecu sto za rat i nije bila je neko delio jer je smatrao da rat i nece potrajati. Da ce se rat brzo zavrsiti. A ni jedan rat kada je poceo se nije brzo zavrsio. I ovaj koji nije bio moj rat je potrajao i ostavio mi u nasledje ovu reumu i ovu prerano osedelu kosu. Pricacu ti sve kako je bilo, pamtim ja pa cu da ti dosadim svojim pricama kao smo drzali polozaje, kako su se stvarala brda praznih caura, bez zrna, od onih velikih haubica po poljima koja su uvek neko drugo zrno radjala, ona polja koja su znala za pesme i plac prvog deteta podvezanog pupka tu na toj ravnici gde ga je prvo nebo pokrilo i oblaci mu se nasmesili. Svaki dan smo pili prokuvanu vodu, onu sto su nam dovozili onako zutu i punu peska. Imala je neki gadan ukus. Na sumpor i pokvarena jaja. Ko je bio zedan nije se nje moga napiti, amnogo je onih koji vodu i nisu okusali. Pili su sve samo ne vodu. Pili su svaku rakiju i vino koje koje su zatekli. Pili su onu rakiju ludaju koja se pece u ravnici, bice od krompira i repe, koja te skroz opjani, poludis i sav svet ti se nekako naopacke bude. Oci im zakrvave, nosevi im pocrvene, postanu nekako svadljivi i zlobni i onda se oko svaceg svadjaju. Tako se opiju da posle pucaju u nebo, u polje u nista od nekog besa i vicu, cuju se neki neljudski krikovi i psovke ko zna kome upucene zarad ove sudbe koja ih u ovaj kraj dovede gde svako selo presecaju kanali koji su cesto puni vode pa nekad se moze iz centra sela camcima ici kad je godina gadna i kad dodju one plaovite kise pa se voda podigne i udje u kuce i posle jo treba puno da se povuce i osuse se zidovi kuca.oseca se dugo ona memla i dokle je voda zidove uprljala da nikakav krec taj trag nije mogao pokriti... Sve godine su nekako ostale zapisane na tim zidovima i spolja i unutra. One trosnije kuce su padale, one sto nisu imale temelja i nisu se drzale vec su nestajale u krsu crepa i pocrnelih greda i letava. Video se iz tog krsa po neko polupano lonce plave ili zelene boje. Ljudi su stajali bice pored tih svojih kuca i stezali zube, zene su kukale a deca zacudjena tom slikom su plakala za majkom dok ne pokupe iz onog krsa ako ima sta i nadju neku potleusicu, vise kolebu no kucu da uzmu da noc docekaju. I sve se pregrmi, svaka nevolja i belaj koji coveka snadje. Sve sto se tih dana doceka cini se kao smak sveta i bozja kazna, pa se vreme prolepsa i ljudske ruke opet podignu novi krov i postave neka nova vrata koja se ne otvaraju na onu stranu kao pre, ni prozori ne gledaju isti orah ili krusku pa se covek navikne i usele se golubovi i laste pod strehe a na dimnjak se doseli roda i ona ucini gnezdoi gde se iz granja i trske podigne mlado da ga majka ishrani i donese sa obliznjih kanala one ribe crvenih peraja i zaba koje tako znaju da se cuju dok ne dodje noc i sunce se negde izgubi iza onih starih vrba na kraju sela. Tu gde gde i put zavrsava na obali reke sa koje se podignu one vecernje magle i pocne da pada rosa po odeci i licu kao kada pada ona sitna jesenja kisa...kada se uveliko loze vatre i dime pusnice i raznosi onaj miris slanine i susenog mesa. Cuju se sekire kako zvone, kako klljuju, kako krckaju stabla i padaju oni nasi jasenovi u kanale gde su duboko zile pustili do vode, do zivota. Oni sto se kroznjama vinu put neba pa na njih onako sjeseni slete ona jata vrana koje nikako ne volem. Brate ne volem ih ni kad slete u brazdu i zamnom ceprkaju i onakose grakcu i okrecu kao da se rugaju meni. Al pustim kraju neka ih i one su bozja stvorenja. I dan prolazi dok se poslednja brazda ne izore, dok ne pukne zorano polje, a u vazduhu ne osetim onaj poznati miris zemlje, onaj koji me tera sa proleca da izadjem sto pre iz dvorista i udahnem onaj vazduh sa polja pada se okrenem prema selu gde se zute i svetle krstovi sa nase crkve. Ponekad se po podne iz trske pokaze i lisica pa dok sve ne izorem ona ide iza mene i hvata miseve koji beze iz izoranih brazdi. A ja uvek orem duboko., Tako je moj prika. I zivot ako oces da osetis onako bas mora da se u njemu desava nesto, da se dogodi sve ono sto coveku treba, da vidis rodjenja, krstenja, da zivs za nekog da ti san bude veliki, da ti ruke tvojeg mesa i tvoje krvi jednog dana onu zutu svecicu u stegnutu ruku stave i za dusu pripale...
