Ja koji sam ziveo kao cuvar i umro kao Roman Patrician, 75-50 B.Caaa i moja zena Irina koja ima krupne oci kao u laneta i osmeh kojem ni godine ne uzimaju od lepote. Ono sto je krasilo su beli zubi kao biseri koje su tamnoputi nagi indijanci sa vrecicom izranjali i sa istim osmehom ih prosipali pred moje noge. Oni isti biseri koje si ti cuvala i bacila sa broda kada je nebo pretilo da se prelije more u oblake. One godine kada su polja orodila kao nikad pre, kada su na jedinoj planini sa koje se vide dve planine u ravnici tu gde su se gnezdili orlovi i leteli do orlovca, da se pare. Tamo do kamenca gde se vide kosti zivotinje koja je veca od galije. Tu gde jedan vetar mi duva u lice a drugi u ledja. Na visini gde vetrovi vise sviraju dok prolaze kroz supljine starih stena, gde sam prvi put stavio poljsko cvece na devojacjki grob, mesto gde se zaklinje na vecnu ljubav i proklinje za onu ne uzvaracenu. Tu gde sam prvu ciglanu otvorio i put ka Avali poplocao velikim crvenim ciglama.. Tamo gde cu sagraditi svoj beli grad u kome ce na cesmi iz jedne lavlje glave teci topla a iz druge hladna voda. Tu sam ja Roman Patrician ukrstio svoj mac sa ljudima koji dolaze pre nego sto se zora javi sa istoka i nestaju kada se pojave prvi zraci sunca. Na toj planini sam prvi put video vodu koja je ziva i koja se ne moze uhvatiti. Ona koju niko ne pije a koja je kao krv u avalitu svoje vene imala i srce planine ozivela da sa njene visine vidim slavu i kraj Rima koji mi vise ne nedostaje jer sam video kako se iz ovih nedara cupaju sa majcinih grudi deca i u vatru bacaju. Video sam slavu i pad srebrnog orla koji je legije odveo niz dunav. Tamo ce ostati tabla i stub koji ce svedociti o nasim pobedama.
Mi Rimljani, mi koji svoje carstvo prosirismo macem i prevarom, macem i vatrom sagoresmo tudje hramove i svoje podigosmo. Hram koji sam podiogao i grad ce nestati u pozaru. Jedan zemljostres
ce porusiti zidove, tvrdjave, sve kule i mnogobrojno stanovnistvo ce tada izginuti. Ja Roman sam gledao
kako nestaje grad koji sam sazidao i tada sam poverovao da bogovi nisu uvek na strani mocnih. Sve
moje zrtve, sve moje molitve i prosuta krv nije ucinila da budem blizi ovom svetu koji je mene video
kao tiranina. Srusice sve moje statue da zatre secanje da sam ja Roman Patrician ovde na Avali
zidao svoj grad i imao cesmu na trgu sa koje iz jedne glave izlazi topla a iz druge hladna voda.
Iz trece glave nikada nije potekla voda kao da je pri gradnji negde voda otisla ili je ona otisla za zivom
vodom koja je odvela svojim putevima da ko zna gde izadje na povrsinu. Kao nagovestaj kraja moje
vladavine je bio dan kad je potekla samo voda iz trece glave mutna i krvava dok su druge dve od potresa
otpale i vise ni topla i ni hladna voda tu vise nije izvirala. Svecenik je u hramu video kakav je drob zivotinja koje su prinete da se ucini na volju bogovima, ali zemlja se otvorila i hram je potonuo, bogovi
su napustili to mesto i moje zapanjeno lice dok su hrastovi padali, dok je vatra gutala tu veliku sumu
u kojoj je bilo medveda i riseva, na krosnjama gde su se legli belorepi orlovi i brzi sokolovi. Ja Roman
povedoh svoju legiju i zauvek napustismo mesto gde su za nas prdedznaci bili nepovoljni gde su
bogovi svoju kucu zauvek u zemlju sklopili. Zemlja se svukla sa kamene terase i povukla citavo brdo zemlje, za sobom je odnela vile koje smo sagradili da gledaju u ravnicu. Mene nisu potukla ni tamnoputa plemena sa vatrom zaostrenim kopljima i strelama namocenim u zmijski otrov. Ona koja su nas docekala u sumi iza svakog stabla sa visokih krosnji, dok ih nismo isterali vatrom i dimom i veliko
prostranstvo tako ogolili da vise nije bilo ni ljudi ni zivotinja. Ucinak je nas bio dobar ali su uslovi za opstanak nas bili dovedeni u pitanje pa smo zgrozeni slikom naseg unistenja zurno zauvek napustili
taj predeo smrti...
