Crvenokosa se budi a svetlo se igra na njenoj levoj dojci, Vazduh sa okna pomeri njenu jos vlaznu crvenu kosu. Trepavice zadrhtase i podigose se kao krila crnog leptira. Kao spanska lepeza kad sakriva rumenilo i zaljubljenost. Njene ruke koje dodiruju usne, oci koje nisu plave se bude a prsti miluju nezno njegovu meku kosu. On se smesi njoj i u snu. On je voli kao sto se vole andjeli. On je ljubi silno, on je
pored nje planina, on je onaj kojem ce roditi dete sa znakom na levoj butini kad zemlja bude gorela i psi budu spavali u kucama.
On zna, on je siguran, neka sila ih budno cuva, neko bdi nad njima stalno. Bdi jer oni su njegova deca svetla, deca koja cuju muziku sfera.
On ih prati, on je onaj koji im dolazi i u snu. On je rimljanin koji je
ziv sahranjen, on je onaj koji dolazi kao svetlost i nestaje kao da je senka. On mu veruje, on je onaj koji cita karte neba. On zna starost
svih zvezda i tacno meri udaljenost oka do devete planete koja se vise ne vidi. On je onaj koji je nju trazio i nasao jer je video u van as tral snu.
Njen cuvar je uvek budan, on je tihi cuvar vremena, kljucar vrata svetla i putnik Al bastion Tar o man, onaj koji ne trazi a nalazi, on je ustao ziv pre svih mrtvih, stize nesval zvuk da pocepa pa da ih vrati protivniku kao tri zal koplja. Cuvar se radja on se ne budi, on budan spava jer ce da cuva dok sav pesak ne iscuri i ne dodje pomracenje vremena i neba. Sve predmete koje sam sakupio kroz vreme, koje sam dobio da ih cuvam, ili da ih urucim u ruke samo odredjenim ljudima koji se jos nisu rodili, predmete koje uvek nosim sa sobom, neke ne umem vise ni da upotrebim kako sam to nekada cinio. Nekima neznam ni ime. Sve se to skupilo u jednom sanduku, i to je moja jedina imovina koju vucem sa sobom prelazeci granice svesti, granice vremena i uma. Moj stap, sa glavom koja govori, moj verni pratioc, moj plameni mac, koji sece, metale, kamen i kosti koji se nalazi u njemu je kao i zaoka iz mog oka su samo neka od odbrambenih sredstava, moj pisak koji stvara bol, moja pisaljka koja pise svetlom a sve se nalazi u srebrnom mehuru koji se pojavljuje kada otkucam prve taktove, selam ali estor vas taruman, zvucnog kljuca kojim otvaram vrata i u svet koji se ne vidi ali je tu u nama, pored nas ili na kraju svakog naseg zaborava. Kada sviram, pocinje rast, ponekad pada kisa a ako se zanesem zvuk koji stvara crveno svetlo na kraju zlatne cevi mojeg gatinovera sa tri kuglice koje stvaraju zvuk i koje emituju snazan talas mestore sauma shoka koji ponekad pomera stene ili ih drobi ako je zvuk dostigao punu frekvenciju.
Mnoge sam predmete sacuvao jer neznam kome su namenjeni, ko ce doci da ih trazi, i kao takvi su meni vrlo neskloni, ne podaju mi se u pravoj funkciji i volja koju poseduju ih zatvara u onim emanacijama koje i ne slutim da su moguce. Neki kao da iskusavaju moju volju, kao da se igraju, ponekad nestaju, menjaju boju, svetle u tami ili se bude emitujuci odredjeni zvuk koji nekad podseca na
zujanje pcela, nekad na brujanje a nekada je to visok ton koji moze da izazove pucanj koji ako je dovoljno snazan moze da probije i najtvrdji zid. Jednom sam se spasao iz zatvorene kabine jedne podmornica
tako sto sam otvorio svojim kljucem prostor u kojem se nalazi moj sanduk sa predmetima , uzeo svoj
mali serbafasor, kao da se poigrao sam zato sto se budi, proizveo je zvuk takve frekvencije i kao maslac
prosekao otvor kroz koji sam isetao se na dok. Nestao sam kao senka u uskim ulicama luke. Ako sam bio zarobljen nekada sam jednostavno ukljucio svoj snauseran i izasao u vakrason gde sam posmatrao
njihova zbunjena lica, jer nisu mogli objasniti moj nestanak. Nekada sam izazivao lazno samospaljivanje i moji verni predmeti su me pretvarali druge predmete koje moji progonitelji nisu mogli povezati samnom a nalazili su im se se nadohvat ruke. Izgubio sam davno zelju da ih kaznjavam ili ih povredjujem jer je to stetilo energetskom balansu mojih pratioca. Oni su posmatrali moje igracke i smejali se mojim trikovima, ponekad su se rugali mojem milosrdju ali se nisu mesali u moja posla koja su kod njih izazivala nista vise do detinju radoznalost onih koji se osecaju vrlo sigurno na trecem varestionu odakle su videli daleko, dalje nego sto cu ja skoro videti. Okretao sam svoja ogledala u svom Blu Anserinu i gledao ono sto ce se dogoditi sutra na udaljenosti jednakoj vidljivosti orlovog oka. Nisam osecao teskocu noseci svoj prljag na svom ramenu, nije mi smetao, kao da je neko stariji od ovih predmeta stvorio tu mornarsku torbu koja je i savrseni kovceg sa kljucem koji se otvara i pokazuje u prostoru nakon otkucaja troslojnog Astarnog ritma, Kovceg sa blagom koji bi vladari sveta platili velikim brojem cifara na tajnim racunima. Samo neki od predmeta bi im doneli premoc u svetu i pokretanje energija tih predmeta u rukama nedostojnih cuvara, izazivao bi povratno dejstvo sveopsteg unistenja grada ili onoga koji je neovloasceno i bez ritmickog kljuca budio te predmete. Nalazio sam predmete koji su pulsirali ispod zemlje, koje je voda izbacila a koje su vlasnici zbog njihove tezine bacili da se jednom za svagda otresu tog opasnog i nepodnosljivo bolnog tereta. Predmeti su remetili atmosferu izazivali gromove il sui izazivali bolno peckanje koze, nervozu, i tesku nesanicu kod privremenih vlasnika koji su na nedostojan nacin dosli do njih. Smejao sam se kada su nekada izazivajuci pohlepu zeleli da ih poklone nekome ali su vecinom predmeti
sami odbijali da predju u tudje ruke i neuspesno su prolazili ti pokusaji jer su instiktom osecali neko dejstvo i svi su bili odbijeni kao kandidati od samog predmeta, koji kao da se rugao pa je slao je male elektro sokove na posmatrace koji su zapanjeni se na sva usta zahvaljivali i uklanjali iz vidokruga nedostojnog vlasnika i takvog poklona. Ocajnik je vecinom morao da ih cuva i krije od pogleda dok se nebi pojavilo lice koje bi pristalo dobrovoljno da ga preuzme i koje se vecinom smejalo uzdahu olaksanja kada je predmet promenio vlasnika i skinuo teret
sa nesudjenog vlasnika kojem je vecinom dodijala ta zlehuda sudbina da cuvaju tako nemiran i zamoran predmet koji nije mirovao i koji se budio po svojoj volji kao da je programiran i u njemu postoji
inteligencija zive celije. Na telu je znao da stvara pecate, da izaziva svrab, da privremeno oslepi ili ogluvi svog vlasnika koji jedva da je naslucivao odakle dolazi ta privremena stanja izazvanih bolesti koje se javljaju i nepovratno nestaju same od sebe. Kao da je predmet mogao da preuzme kontrolu nad njim ali kao da ga se nije ticalo sta njegov vlasnik cini sa sobom, jednostavno neosetljiv za njegove fizicke i dusevne patnje...Svoj prvi predmet sa primio u plavom salonu a nasao
ga spod svoda ispod trece grede u vinskom srebrnom peharu. Drugi predmet sam dobio od zene koja je stajala u blizini piramide. Ona je
molila da se ne bude moci onoga koji vidi iz groba. Dala je deset
rubina za rodjenje onoga koji nije plakao. Ona me je prozvala na
vratima imenom onog koji sakuplja svetlost u svojoju kapu i cije oci
imaju zaoku koja spali oko u koje ce se udenuti kao zrtveni konac kroz usice igle kojom se veze zastava koja se vijorila na tvrdjavi gde se
nikada nije igrala sahovska partija u kojoj figure pomicu oni kojih vise nema.Ona je cuvala dve glave koje ne vide dalje od nosa, i crne rukavice koje je nosila na svom prvom balu i sahrani svog prvog muza,
On je imao dve lazne slike i stap koji sam nasao ispod belog kamena na terasi staroj vile okruzene sa tri strane sa tri palme i dva cempresa.
Stavio sam kljuc u otvor koji je bio u belom kamenu i otvorila su se vrata na zidu gde ih nije bilo i usao sam u svetiliste gde su stajale
u krugu bele i crne stene donesene sa Vezuva. U otvoru svake je bio
po jedan beli svitak na kome nije nista pisalo ili to meni samo u prvi tren ucinilo, U sredini u najvecoj kao na darovnom kamenu stajali su moji
predmeti, znao sam da su moji, probudili su se kad sam ih dodirnuo,
svaki zasvetleo svojom bojom i prozela me radost kao u ljubavnika,
osecaj koji se ne moze izmeriti, dok sam otvarao po jedan svitak i citao
slova koja su svetlela u bojama duge, pa je jedan po jedan nestajao
dok nisam procitao i poslednju poruku koju sam ko zna kada sebi ostavio a sada sam se opet vratio na isto mesto da uzmem ono sto mi
je oduvek pripadalo. Stap sa glavom koji govori i svoju torbu koju sam
ugledao kada sam otvorio prvim kljucem zaleman ritmom koji je probudio i moje pratiosce koji su se nasmejali i zapljeskali rukama,
i naklonili se prema meni kao da me ponovo primaju u svoje drustvo
koje sam ko zna kada i gde napustio. Onda se zacula muzika prve sfere
i moja leva noga je udarila jednom u kamenu plocu dok je moja desna
ruka svojim stapom napravila pun krug dok sam se okretao u plesu koji
nisam ni znao da umem zaplesati. Kada sam se okrenuo moje oci su
planuli iz jednog oka je poletela plava a iz drugog zuta zaoka koja se ukrstene pretvorise u vatromet od raznobojnog svetla i onda se javi
beli zvuk jer se zacula harmonija druge sfere. Kada sam uhvatio ritam
i uzeo svoj istrument baklaset i podigao ga ka nebu spustio njegov vrh do zemlje dok se nisu javile prve kresnice koje su kao male iskre usle
u moju siljatu kapu i onda se vazduh zagrejao i zaculo se pucketanje
sa moje srebrom zasute odece. Srebrni prah je padao, i skoro nevidljive cestice su mi ulazile u pluca i u oci. Onda sam legao na kameni pod i rasirio ruke, u snu koji se javio video sam zenu crvene kose koja moram
naci, koju moram da izvedem iz grada kojeg vise nema. Cuo sam glas
i lisce masline je zasustalo, sa kamene terase sam gledao u daljini vitki
brod sa belim jedrima, cuo sam krike i smrt je plesala na obali svoj
ples. Nestalo je svetla kao da je nastalo pomracenje vremena i neba,
kao da je kometa udarila u more talasi su veliki kao galije valjali dok nisu ocistili i sa sobom povukli sa obale svaki zivot. Kada sam progledao kao novorodjen dve suze su povasile moje lice i igrao sam,
ples za one koji su verovali danu i suncu...
