CRVENOKOSA IV i V DEO
Verovala je svom telu i u svoju prvu ljubav i precesto je gledala nekud u daljinu odakle je dovedena kao devojcica u grad pod planinom koja se kao kapa nadnela nad njegove trosne krovove.Tolika hladna jutra je cekala da izadje sunce, svim burama je prkosila dok je ulazila u hram sa cvecem i vocem, pre nego sto izadje sunce, da je dan ne ugleda a sunce je kazni. Sunce uvek je izlazilo kasno, tek oko sedam sati, kako je bilo oduvek. Zato svet ne zuri, sa izlaskom na ulicu, vode se razgovori u uskim ulicama i prolazima. Cuje zveket prvih kovaca, u radionici za izradu amfora i cupova se podjaruju vatre da se ispece ono sto je od bele i crvene gline vec suvo od juce spremljeno za pecenje. Svako ceka sunce, da zapocne svoj dan. Samo brodovi isplovljavaju i uplovljavaju nocu a nova vatra se pali svako vece u luci na kamenom stubu da osvetli ulaz u luku gde ce kormilar da usmeri svoje kormilo, da uvede brod u luku na svoj siguran vez. Luka je zila kucavica i tu se odvija zivot grada, Tu i najmanji brodovi ima svoj vez odakle polaze i gde se vracaju. Svaki brod pa i najveci ma koliki mu je gaz je mogao oduvek da uplovi u luku koju je neko projektovao pre mnogo vekova postavljajuci kiklopske blokova kamena koji kao da su od samog srca planine otkinuti. Ni sunce ni talasi nisu mogli porusiti mulo, gde pristaju brodovi, bele stubove i njene temelje. Neka velika podignuta sidra svedoce da je grad video svoje najbolje dane, da je porastao da se uvecavalo stanovnistvo koje je silazilo sa planine, pa je dolazilo i sa brodova a ulice i kuce postale su pretesne za nove stanovnike. Tu se zivelo u miru i u ratu, zivelo i umiralo tiho bez pompe i kuknjave jer se bogovi naljute kada se na grobovima narice i pokojnik u smrti doziva.
Suncu se oduvek najvise radovali starci i deca. Starci da ogreju svoje stare kosti a deca da zapocnu sa svojom igrom i kupanjem u luci. Zraci osvetle prvo dokove i pijaca prva ozivi. Ispuni se narodom koji se cenjka. Cuju se povika prodavaca, i smeh kupaca. Sale tako bliske tim ljudima na obali koji kao jedinu radost imaju zelju da nekoga razvesele i obraduju da podele osmeh i jutarnju svezinu na obali.Tu se razmenjuju jutarnje vesti i sklapaju poslovi. Tu se objavljuje ko je umro i ko je na smrt bolestan, ko je doziveo brodolom i koji brod je otisao na svoje poslednje putovanje sa svojom posadom. Ni u hramu nije manje guzva. Bogovi se pitaju, bogovi su tu da ukazu kojim putem treba ici. Bogovi cute kada nebo govori a vatra zaplese. Bogovi su tu oduvek pre nas, pre svega. Bogovi da kazne i oproste, bogovi da se ne veruje u coveka ili stvar koja je trosna. Bogovi ce gledati gde se veruje u zivotinje, gde se veruje u novac koji samo bpgovi tacno prebroje pa u svoje teftere zapisuju kolika je tezina kese sa srebrom ili zlatom pa da je njome placena necija vera, necija dusa, izdaja prva i koliko je kostala necija prerana smrt. Iz hrama uvek dolaze dobra ili losa predskazanja i objavljuje se vreme najpogodnije za putovanja, pocetak setve ili se donose tek rodjena deca da im bogovi podare dug i srecan zivot. Na obali uvek ima skitnica i prosjaka koji se motaju oko pijace. Tu su i lopovi koji vrebaju neopreznu zrtvu da joj bez straha izvuku i kesu iz nedara. Uvek je neka zena sama zuri u daljinu, na obali ceka neki brod, koji nikada vise nece doci, ali njene suzne oci sa nadom ce ponovo posmatrati plavi horizont kao da ce iznenada se pojaviti tako poznati obrisi broda koji je zauvek odneo njenog coveka. Sedeo sam na plaubi, godio mi je jutarnji miris mora. Krici galebova su povremeno dolazili do mojih nagluvih usiju. Spustali se u blizini broda, pazljivo pratili da neko od mornara ne baci nesto preko ograde. Ta ptica i uhvacena u mrezu zna tako zestoko da se brani. Njegov kljun zna nanese bolne rane koje mogu da se zagade jer galeb nije plemenita ptica vec lesinar koji osmatra povrsinu vode u nadi da ce njegovo izvezbano oko ugledati neki ostatak hrane ili uginulu ribu koja pluta nadutog stomaka i zamagljenih ociju. Pomislio sam da nece poslusati moje predskazanje, da ce se moje putovanje zavrsiti pod zidovima oborenog grada, ali smrt je jos morala da saceka, da me prati do mnogih obala gde se govore jezici koje sam nekada znao i vec zaboravio mnoge reci. Ziveo sam u Rimu - Ja Headh Of A Roman Patrician, 75-50 B.Caaa. Moje vec drhtave ruke perom ispisuju gotovo necitko ono sto moram ostaviti kao zavestanje, kao dar neke gorke misli i tuzna postradanja meni dragih ljudi koje sam neznano kamo pogubio na nekim obalama u nekim vec dalekim izgubljenim bitkama. Kao da su moje reci imale magicnu moc, kao da su one dale novi zivot ovoj cudnoj posadi sa zenom crvene kose i njenim zamisljenim ljubavnikom.Njegov pogled je odavao coveka koji budan sanja, vise pesnika nego ratnika, vise promisljenog nego hrabrog. Voleo je ovu zenu i svaki dodir njegove ruke je kod nje izazivao neznu drhtavicu.
Ja rimljanin, ja koji sam ziveo u Rimu - Ja koji sam umro kao Roman Patrician, 75-50 B.Caaa i moja zena sede kose koja me prati u stopu, uvek spremna da nam spremi postelju i ugreje crep da zagrejem svoja hladna stopala. Ona tako zna da pokupi vrse sa zlatnim salpama i cipolima koje svake godine u isto vreme gledamo na povrsini vode kako u jatu zevaju kao neko veliko stado. Voleo sam njen miris jasmina, miris cistoce njene haljine zivih boja. Uvek je delila siromasima odecu koju ne nosi, onu koja joj samo zauzima koristan prostor. Njeno je telo jos cvrsto a pogled ziv. Nkad nije znala kada nailaze oni njeni tako poznati bolovi kicme, sta ih izaziva i kada ce to napokon prestati. U tom bolu je zgrcena i savijena kao srp. Trpi bolove koje tek donekle mogu otkloniti veste ruke robinje koja nauljanom rukom pazljivo gotovo opcinjena masira njene zgrcene misice dok joj ne donese olaksanje i smanji bol. Zadnjih godina smo poceli da vec delimo isti bol, reci i pogledi se gase u tisini kao poslednji plamenovi u vatri. Samo zvuk otvaranja vrata i zvuk metala poput zvona u daljini ponekad dopre do nase samoce...
Njene su oci videle kada moje nisu, u bistroj vodi, u ciniji od bakra je gledala bitke koje se nisu vodile i smaknuca vladara koji se jos nisu rodili. Njene su oci okrenute zivotu, a mojim je vec smrt, pocela da igra u senkama. Toga dana sam pao na kamene ploce u vili i krvava pena je kao nikada pre udarila na usta, robovi su mi stavili drvenu plocicu medju zube i cvrsto drzali ruke dok napad nije prosao. U tom od najgorih stanja sam sve prorekao i video ono sto bolje vidim obeznanjen a to je smrt ljudska bilo da je dosla od ljudske ruke, ujeda zmije ili je otrov ispijen u zdravici prijatelja. Ti si mi rekla da sa vikao Fortuna je spas, verujte vitkoj Fortuni i belim jedrima. Da se zrtva prinese na brodu i tu zrtvu da ucini sama gospodarica, da se od zivotinja dovede na zrtvenik jedno crno i jedno belo jare, da se crni golub zadavi a beli pustu put neba. Da u jednu ruku uzme jedan crni i jedan beli kamen, da otuca devetnaest puta i samo crni da baci u dubinu a beli da cuva dok drugi crni na nekoj dalekoj obali ne nadje. Vikao sam da to ucini brzo da se ponese oruzje za borbu, da se ponese hrane i vode da se bogovi umilostive jer ce cena zivota i smrti biti velika a svima u smrti ni bol nije jednaka. kao i uvek sve poruke koje nisi razumela zapisala si i ostavila mi da ih tumacim dok se ne vratim u svet gde se i svet vidi drugacije. Gospodarica je preduzela sve korake da se moje predskazanje uzme za ozbiljno i izdala je neporecive naredbe da se u roku od jednog sata napusti obala i tako bese izbegnuta sigurna smrt svih nas koji smo ovde na brodu. Ni svi predznaci nisu mogli da navedu ljude da poveruju u to ludacko prorocanstvo da ce nestati nas svet, da nece biti ni hrama ni galija ni grada ni zivota. nebo ce pokriti tama i prasina, dim ce se dizati iz zapaljenih brda, kuknjava i leleci ce odjekivati a ropac umirucih ce bti jedini zvuk koji ce se cutiu na kraju krajeva,tamo gde se deli svet od tame, gde prelazi u pakao svaka gresna dusa, gde je oganj za senke na plamen docekane, gde se donose i razvlace sa svih strana sveta, sa cetiiri crna vranca meso kida i kosti lome, da se krv gresna pusti i zrtva mracnim silama ucini da svoju crnu slavu proslave...
Poneo sam se tako da samo svoje svoje svete pretke i zapise rodjenja na kozama i mape kojim se prelaze mostovi otvaraju tajni prolazi ulazi na bela vrata u svetiliste, svaki svoj kristal nosim sa sobom, preko desnog ramena nikada pogled ne upirem gde sam ucinio kraj danu ili gde se ugasio naprasno neciji zivot. Beli kamen stavim u levu a crni u desnu sandalu dok mi stopala ne prokrvare. Svoju zmiju DA zatvorim i uspavam. U vodu da potopim tri bela i tri zamagljena teravenusa a sebiten u maramicu vezem sa dva mala i tri velika cvora. Sve haljine i novac sam prepustio vatri jer tamo gde idem ne trebaju mi ni haljine ni novac. Na meni je ono odelo oprano i okuvano u srebrnoj vodi. Na kapu sam stavio tri prstena a jednom lestanom je povezao. Zapevao sam Tuji zrtvi i u pesmi izbrojao i igrao prvu igru kao da je vecnost zapisana na tablicama pa je progovorila. Igrao sam na palubi dok su me oci zacudjenih mornara pratile pa sam poljubio palubu i okretao se u krug sa podugnutim kaziprstom na sve cetiri strane sveta. Pustio sam svoju krv da iz zarezanog dlana potece u more da moja zrtva uvek bude prva, da me uzme ona sila koja me je dala, da se sastanem na onom mestu sa zivotom gde on pocinje i prestaje. Udario sam zestoko svojim stapom koji ima glavu koja govori i zemlja je pukla tamo gde uvek se vencavaju vatra i voda.
Pevao sam svoje himne i nove pesme o nebu i vodi, klanjao suncu i mesecu, uklanjajuci vazdusni zid gasio sam vodu zivom vatrom kojoj se plamen dizao kao sveta misao u odajama gde se ne bude pomisli.
Okrenuo sam naizvrat siljatu kapu,
ranjeno je nebo sa tri strele,
rodjene su mrtve i progovorile dve glave,
voz je leteo u oblake a brodovi su isli ka dnu
jer sva svetlost dolazila sa dna mora.
Obukla se ona u zlatno a on u srebro
pa na ruku stavise narukvice sa dve
bele i cetiri crvene tisen svetlosti.
Poljubili su se, pa kada su zaspali
na glavu su svetlele siljate kape koje
svetlele i treptale brze od oka,
dok ne zacuju razgovetno razgovor bilja.
Spavali dok su silazili u dubinu stepenicama
od stakla, samo je njihovo jedno budno oko
osmatralo a drugo sanjalo gde je dete
prvi put vodu uslo i zaplakalo...
Pevali su svoju prvu himnu u snu i
sanjali kako su
ozivela tri kamena andjela...
...dar Gur bietium id ai
um melan um a han um hekam,
hekam astara
dar direm, gavan senem asenion
galiskium nehar di vesalomen
glevasten josuha jisak lepaila
samera sevasten ikla ikla
dova, dova,beloh verasisten,
a masten kulama haja ha dugas
o kala kala...
semationfrakles sames topas
kulaska as atavis sabermakulas a
bual dagan. distoramen, aval ajak
doteumerasken overal agastoren.
Pevao sam i ja i smejao se, pevao sam i plakao sam. Pevao sam jer samo moja smrt ne ume da peva, samo ona ne ume da place, samo ona se ne smeje samnom dok vezujem svoje cvorove, dok vas vodim u svoje svete ritmove svojom levom nogom i desnom rukom. Sa noge cu zemlju da otresem sa ruku ce da se probude uspavane duse. Leva ruka ce treci paran ritam da otkuca zivot za one koji putuju, sedam cu ritmova da kucam za duse sa sedam smrtnih greha, pre svih cuda koja cu za zivota videti. Kada ce beli kamen u levoj ruci zasvetli , crni ce u plamenu samo ziva srebrna voda ugasiti...
