priča
Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi. Dok crta, lula u kraj usana mu podrhtava svaki put kada napravi oštar potez rukom. Sunce mu zastane na levom kapku i delu nosa i pokaže mu se jedna mala bora koja se proteže od obraza do rupice na bradi. To je zato što se zagleda i namršti. Zuri. Skupi oči. Nišani, u neke svoje mete.
Ugleda ženu na pragu, kamene kuće, lepa, plavičasto sjajna i duga, crna, kosa. Mnoštvo dece zove na doručak. Na licu joj trag brašna a obrazi obli kao krofne tek iznesene.
U luku upravo ulazi brod, veliki i beo. Zvuk sirene... kao da doziva drugi brod a on... ćuti. Možda kao on slabije čuje na desno uvo. Smeje se. Svašta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispušta mlaz vode prema nebu. Voli kitove... ovde ih više nema.
Kako prolazi vreme... Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo. Za trenutak iz lule izbaci pepeo, zgazi žar i klimne glavom ...kiša ce, uvek ga tada bole kosti.
Vrati se, udje umoran. U sobi što zove atelje, kao na tavanu, koferi što nemaju mesto, štafelaj do prozora, nezavršena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proći. Vidi udice i stapove kao puške ukrštene u uglu sobe. Zamršene strune, više ne vidi da odmrsi. U ovu sobu žena ne ulazi, njegov nered, Da joj učini ne masti i neprlja više fotelje, ništa do ovih pantalone koje više nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se više ne prepoznaju, od mešanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogućih nijansi se ne razaznaje ton.
Ponekad mu udje neko dete koje stalno nešto zapitkuje i smeta. Pogleda ga ipod spuštenih naočara sa pola oka i kaže idi igraj se napolju, ovde je baš zagušljivo od boja i terpentina. Isprljaćes se. Ono se ne da tako lako oterati... šta je to terpentinn... a šta si naslikao... zašto nema oči... te gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sačekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaže... vidiš pripitomljenu pticu kraj mojih nogu....naslikana po sećanju... to je tek skica jednog običnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio ....beskrajno srećan.
Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi. Dok crta, lula u kraj usana mu podrhtava svaki put kada napravi oštar potez rukom. Sunce mu zastane na levom kapku i delu nosa i pokaže mu se jedna mala bora koja se proteže od obraza do rupice na bradi. To je zato što se zagleda i namršti. Zuri. Skupi oči. Nišani, u neke svoje mete.
Ugleda ženu na pragu, kamene kuće, lepa, plavičasto sjajna i duga, crna, kosa. Mnoštvo dece zove na doručak. Na licu joj trag brašna a obrazi obli kao krofne tek iznesene.
U luku upravo ulazi brod, veliki i beo. Zvuk sirene... kao da doziva drugi brod a on... ćuti. Možda kao on slabije čuje na desno uvo. Smeje se. Svašta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispušta mlaz vode prema nebu. Voli kitove... ovde ih više nema.
Kako prolazi vreme... Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo. Za trenutak iz lule izbaci pepeo, zgazi žar i klimne glavom ...kiša ce, uvek ga tada bole kosti.
Vrati se, udje umoran. U sobi što zove atelje, kao na tavanu, koferi što nemaju mesto, štafelaj do prozora, nezavršena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proći. Vidi udice i stapove kao puške ukrštene u uglu sobe. Zamršene strune, više ne vidi da odmrsi. U ovu sobu žena ne ulazi, njegov nered, Da joj učini ne masti i neprlja više fotelje, ništa do ovih pantalone koje više nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se više ne prepoznaju, od mešanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogućih nijansi se ne razaznaje ton.
Ponekad mu udje neko dete koje stalno nešto zapitkuje i smeta. Pogleda ga ipod spuštenih naočara sa pola oka i kaže idi igraj se napolju, ovde je baš zagušljivo od boja i terpentina. Isprljaćes se. Ono se ne da tako lako oterati... šta je to terpentinn... a šta si naslikao... zašto nema oči... te gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sačekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaže... vidiš pripitomljenu pticu kraj mojih nogu....naslikana po sećanju... to je tek skica jednog običnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio ....beskrajno srećan.