Autobus.
Zagušljivo je,prašnjavo i vruće u njemu. Gomila se tiskla kao ovce dok ih ganjaju psi. Bežale bi, al' su se toliko nabile jedna uz drugu da ni mrdnuti ne mogu. Komešaju se,negoduju i nestrpljivo cupkaju. Kasno poslepodne je. A zvezda upekla da umreš.Osećam je i kroz lim iznad svoje glave.Neizdrživo je.
- Majstore,pusti tu klimu nemo' da si tako škrt. Pomresmo ovde! - čuh promukli glas u gomili.
- Ne radi! - doviknu kondukter.
- A prozori? - opet isti glas.
- Ni oni ne rade! I bez talasanja tamo pozadi!
- Nečuveno! Za čega mi ovde plaćamo? Da nas voze ko svinje na klanje?! Pa pocrkaćemo i pre nego što stignemo do klanice! - ljutito prokomentarisa žena do mene.
Nervoza se širila kao zarazna bolest. Čak i kad bih želela ne mogu da je ignorišem. Previše je bila glasna.
- Bem ti ovakav život! - dopre do mene oštar muški glas - Radiš ko crnac a tretiraju te kao psa! Bace ti kosku pa se glođi! Pa i za nju moraš da se boriš sa drugim psima koji misle da na istu imaju pravo! Dokle bre bem im sunce,dokle?! -
- Istinu zboriš. Jutros je u firmi troje njih dobilo rešenja bez produžetka radnog odnosa .A sutra će da prime isto toliko novih. Država nam učini medveđu uslugu sa ovim povlasticama za poslodavce i zapošljavanje novih radnika. A poslodavci pravi vukovi u jagnjećoj koži! Pronašli caku pa šišaju ovce!
- Živa istina.Ima toga i kod nas. Ja se stalno pitam mogu li se u ovoj našoj zemlji Srbiji doneti neki zakoni bez rupa u istom ? Šuplji su nam bre ko švajcerski sir!
- Ma da vam kažem - ubaci se neki stariji gospodin - nije problem u zakonu već u sprovođenju. Zakoni su samo na papiru,da mažu oči nama običnim smrtnicima. Sve sam ja to osetio na sopstvenoj koži. Ali sam sam kriv. Držao se principa pa od istih stradao. Nego da ja vama kažem - principe u špajz,vakumiraj i odloži za neka druga vremena,premaži se svim farbama pa kako vetar duva! To vam je ključ za uspeh danas. Iz partije u partiju i svaki put u onu vodeću pa Bog da te vidi!
- A ne,ne slažem se! - suprotstavi se drugi - Ja sam svog sina savetovao ovako -bolje ti je sine da budeš neko i nešto u maloj partiji nego niko i ništa u velikoj! I dobro sam ga savetovao verujte mi.
Autobus se zaustavio. Nova stanica i nova gomila.
- Ajmo,gurnite se malo pozadi! - povika kondukter - Ne mogu ljudi da uđu!
- A šta smo mi unutra - iznervirano će žena do mene - Već skoro stojimo jedni drugima na nogama! Nečuveno!
U autobusu zavlada pravi stiskavac.Nečija torba žestoko mi je probadala bubreg.Ili je to možda bio lakat.Ne znam.Razmišljala sam samo o tome kako želim da iz istog što pre izađem. U sebi sam se tiho molila da izdržim i da se ne onesvestim. Grčevito sam stiskala torbu u ruci bojeći se da bez iste ne ostanem.Ili sadržaja u njoj. Ne tako davno u istoj ovakvoj situaciji opljačkali su moju najbolju drugaricu. Nije ni primetila dok nije stigla kući. Ukrali su joj novčanik sa svim dokumentima a tek ih je izvadila. Više je plakala za njima nego za novcem jer se žestoko namučila,načekala i naplaćala dok je sve nabavila.
O Bože,samo da stignem kući u jednom komadu.
- Juče sam bila kod njega - dopre do mene jedan tihi ženski glas.
- Zezaš? A žena? - radoznalo priupita druga.
- Nije bila tu.Otišla sa decom kod svojih na selo. Joj,što nam je bilo lepo. Ma predivno. Kako je on dobar.Vidi šta mi je poklonio.Zar nije prelepa? Moji mislili da sam kod Jane,a ja celu noć kod njega. I večeras ću.Rekao je da ima za mene neko iznenađenje.Jedva čekam!
I protiv svoje volje okrenuh se da je vidim.Devojčurak od svojih sedamnaest godina. Prelepa, Ne,predivna.I narukvica na ruci. Kroz glavu mi protutnja misao kako me se to netiče,ali i nota gorčine zabridi mi želucom. Osetih bes,ne prema njoj,već prema tom neodgovornom mužu i ocu,istom onom koji je dao zavet pred bogom i narodom pa isti pogazio. Može li se danas verovati muškarcima? A može li se verovati ženama?
Ugrizoh se za usnu.Ono što ne znaš ne može da te boli - pomislih. O nekim je stvarima bolje ćutati.
- Deder dete,pomeri se malo! Stojiš mi na nozi! Kad već ovi gilipteri što sede nemaju obzira prema nama starijim bakama,onda bar vi što stojite možete malo da nas poštedite!
- Nemojte tako baba. - stade u svoju odbranu mladić koji je sedeo - ja evo sve neću da ustanem i ponudim vam mesto da se ne uvredite pa da mi kažete kako vi niste stari i da me još tu izvičete.
- Gle ti njega! Još si i drzak!
- Eto vidite!Imao sam ja jednom takvu situaciju.Hteo da ustupim mesto jednoj baki u autobusu i još joj lepo rekao - Izvolte vi baba da sednete,a ona će meni - Slušaj ti mali,ja sam baba svojim unucima a ne tebi! Za tebe sam gopođa jel ti jasno?! Izvikala me najstrašnije.Od tada ne ustajem nikome.Ko prvi devojci....
- E bože me sačuvaj od ovakve današnje omladine!
- A što? - buntovnički će mladić - I mi mladi imamo noge...i kičmu...i sve ostalo što i vi.A kako je krenulo vaše godine nećemo ni doživeti!
Nisam mogla više da slušam. Nisam ni morala.Konačno moja stanica. Iz dana u dan sve nervozniji dijalozi,sve umorniji ljudi,sve teže situacije.Da se čovek zabrine.
Na jedvite jade sam se provukla do izlaza.Vozač i kondukter me ljubazno pozdraviše. Uzvratih im i pomislih kako ni njima nije lako. Rudarski je to posao. Teški dani i teški ljudi.
Napolju sam,to je sada najvažnije.Udahnuh vazduh punim plućima.Više mi ni vrućina nije smetala. Na putu do kuće razmišljala sam samo o tuširanju,masaži i sexu. Tri stvari koje bi mi u ovom momentu neopisivo prijale.
- Draga,stigla si. I,kako si provela dan?
- To je odavno prestalo da bude predmet mog razmišljanja - odgovorih mu sa osmehom i sklupčah se u njegovom krilu.
Zagrljaj.
Tišina.
Mir.
Konačno.
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
