Autobus.
Zagušljivo je,prašnjavo i vruće u njemu. Gomila se tiskla kao ovce dok ih ganjaju psi. Bežale bi, al' su se toliko nabile jedna uz drugu da ni mrdnuti ne mogu. Komešaju se,negoduju i nestrpljivo cupkaju. Kasno poslepodne je. A zvezda upekla da umreš.Osećam je i kroz lim iznad svoje glave.Neizdrživo je.
- Majstore,pusti tu klimu nemo' da si tako škrt. Pomresmo ovde! - čuh promukli glas u gomili.
- Ne radi! - doviknu kondukter.
- A prozori? - opet isti glas.
- Ni oni ne rade! I bez talasanja tamo pozadi!
- Nečuveno! Za čega mi ovde plaćamo? Da nas voze ko svinje na klanje?! Pa pocrkaćemo i pre nego što stignemo do klanice! - ljutito prokomentarisa žena do mene.
Nervoza se širila kao zarazna bolest. Čak i kad bih želela ne mogu da je ignorišem. Previše je bila glasna.
- Bem ti ovakav život! - dopre do mene oštar muški glas - Radiš ko crnac a tretiraju te kao psa! Bace ti kosku pa se glođi! Pa i za nju moraš da se boriš sa drugim psima koji misle da na istu imaju pravo! Dokle bre bem im sunce,dokle?! -
- Istinu zboriš. Jutros je u firmi troje njih dobilo rešenja bez produžetka radnog odnosa .A sutra će da prime isto toliko novih. Država nam učini medveđu uslugu sa ovim povlasticama za poslodavce i zapošljavanje novih radnika. A poslodavci pravi vukovi u jagnjećoj koži! Pronašli caku pa šišaju ovce!
- Živa istina.Ima toga i kod nas. Ja se stalno pitam mogu li se u ovoj našoj zemlji Srbiji doneti neki zakoni bez rupa u istom ? Šuplji su nam bre ko švajcerski sir!
- Ma da vam kažem - ubaci se neki stariji gospodin - nije problem u zakonu već u sprovođenju. Zakoni su samo na papiru,da mažu oči nama običnim smrtnicima. Sve sam ja to osetio na sopstvenoj koži. Ali sam sam kriv. Držao se principa pa od istih stradao. Nego da ja vama kažem - principe u špajz,vakumiraj i odloži za neka druga vremena,premaži se svim farbama pa kako vetar duva! To vam je ključ za uspeh danas. Iz partije u partiju i svaki put u onu vodeću pa Bog da te vidi!
- A ne,ne slažem se! - suprotstavi se drugi - Ja sam svog sina savetovao ovako -bolje ti je sine da budeš neko i nešto u maloj partiji nego niko i ništa u velikoj! I dobro sam ga savetovao verujte mi.
Autobus se zaustavio. Nova stanica i nova gomila.
- Ajmo,gurnite se malo pozadi! - povika kondukter - Ne mogu ljudi da uđu!
- A šta smo mi unutra - iznervirano će žena do mene - Već skoro stojimo jedni drugima na nogama! Nečuveno!
U autobusu zavlada pravi stiskavac.Nečija torba žestoko mi je probadala bubreg.Ili je to možda bio lakat.Ne znam.Razmišljala sam samo o tome kako želim da iz istog što pre izađem. U sebi sam se tiho molila da izdržim i da se ne onesvestim. Grčevito sam stiskala torbu u ruci bojeći se da bez iste ne ostanem.Ili sadržaja u njoj. Ne tako davno u istoj ovakvoj situaciji opljačkali su moju najbolju drugaricu. Nije ni primetila dok nije stigla kući. Ukrali su joj novčanik sa svim dokumentima a tek ih je izvadila. Više je plakala za njima nego za novcem jer se žestoko namučila,načekala i naplaćala dok je sve nabavila.
O Bože,samo da stignem kući u jednom komadu.
- Juče sam bila kod njega - dopre do mene jedan tihi ženski glas.
- Zezaš? A žena? - radoznalo priupita druga.
- Nije bila tu.Otišla sa decom kod svojih na selo. Joj,što nam je bilo lepo. Ma predivno. Kako je on dobar.Vidi šta mi je poklonio.Zar nije prelepa? Moji mislili da sam kod Jane,a ja celu noć kod njega. I večeras ću.Rekao je da ima za mene neko iznenađenje.Jedva čekam!
I protiv svoje volje okrenuh se da je vidim.Devojčurak od svojih sedamnaest godina. Prelepa, Ne,predivna.I narukvica na ruci. Kroz glavu mi protutnja misao kako me se to netiče,ali i nota gorčine zabridi mi želucom. Osetih bes,ne prema njoj,već prema tom neodgovornom mužu i ocu,istom onom koji je dao zavet pred bogom i narodom pa isti pogazio. Može li se danas verovati muškarcima? A može li se verovati ženama?
Ugrizoh se za usnu.Ono što ne znaš ne može da te boli - pomislih. O nekim je stvarima bolje ćutati.
- Deder dete,pomeri se malo! Stojiš mi na nozi! Kad već ovi gilipteri što sede nemaju obzira prema nama starijim bakama,onda bar vi što stojite možete malo da nas poštedite!
- Nemojte tako baba. - stade u svoju odbranu mladić koji je sedeo - ja evo sve neću da ustanem i ponudim vam mesto da se ne uvredite pa da mi kažete kako vi niste stari i da me još tu izvičete.
- Gle ti njega! Još si i drzak!
- Eto vidite!Imao sam ja jednom takvu situaciju.Hteo da ustupim mesto jednoj baki u autobusu i još joj lepo rekao - Izvolte vi baba da sednete,a ona će meni - Slušaj ti mali,ja sam baba svojim unucima a ne tebi! Za tebe sam gopođa jel ti jasno?! Izvikala me najstrašnije.Od tada ne ustajem nikome.Ko prvi devojci....
- E bože me sačuvaj od ovakve današnje omladine!
- A što? - buntovnički će mladić - I mi mladi imamo noge...i kičmu...i sve ostalo što i vi.A kako je krenulo vaše godine nećemo ni doživeti!
Nisam mogla više da slušam. Nisam ni morala.Konačno moja stanica. Iz dana u dan sve nervozniji dijalozi,sve umorniji ljudi,sve teže situacije.Da se čovek zabrine.
Na jedvite jade sam se provukla do izlaza.Vozač i kondukter me ljubazno pozdraviše. Uzvratih im i pomislih kako ni njima nije lako. Rudarski je to posao. Teški dani i teški ljudi.
Napolju sam,to je sada najvažnije.Udahnuh vazduh punim plućima.Više mi ni vrućina nije smetala. Na putu do kuće razmišljala sam samo o tuširanju,masaži i sexu. Tri stvari koje bi mi u ovom momentu neopisivo prijale.
- Draga,stigla si. I,kako si provela dan?
- To je odavno prestalo da bude predmet mog razmišljanja - odgovorih mu sa osmehom i sklupčah se u njegovom krilu.
Zagrljaj.
Tišina.
Mir.
Konačno.
Ležala sam u krevetu bez ikakve šanse da zaspim. Po glavi sam prebirala obavljene poslove nadajući se da ništa nisam zaboravila.
Ona dolazi.
Nedeljama unazad obavljale su se pripreme za taj veliki dan. Histerična euforičnost moje mame išla mi je na živce. Čišćenje,krečenje , peglanje kuće i dvorišta za moj pojam otišlo je predaleko. Bežala sam iz iste kad god mi se ukazala prilika za to. Mrzim kada mi nameću obaveze a moja mama je majstor u tome.
Sećam se da sam kao devojka,upravo zbog njenog takvog tretmana,često govorila kako jedva čekam da se udam, da imam svoju kućicu i da u njoj radim ono i onda što meni odgovara. Sa zebnjom bi,dok sam se vraćala kući iz škole (a kasnije i sa faxa) razmišljala o poruci koja će me sačekati na stolu - operi sudove,obriši prašinu,zakuvaj ručak,idi po hleb,operi veš.
Huh!
Moja starija sestra je,posle pregršt neuspelih pokušaja da bude uvučena u istu problematiku, jednostavno počela da se zaobilazi.Razlozi su bili i više nego opravdani.
Jednom joj je mama ostavila poruku sadržaja - zapeci ručak. Kada se vratila sa posla zatekla je sve upravo onako kako je i ostavila.Od moje sestre ni traga a na stolu i na istom onom papiriću samo sa druge strane ispisana poruka za mamu: - Nisi mi napisala kako! Cmok!
Pa pobogu,trebala ga je samo ubaciti u rernu na pola sata i to je to! Ali,ne,za nju je i to bilo komplikovano.
Drugi put je bio još rizičniji. Pošto ,jelte,to i nije toliko komplikovano,trebala je da nam ispeče krompir za ručak. Sve je ona to ok odradila,ali je zaboravila jednu važnu činjenicu - da isključi ringlu i skloni tiganj sa iste. Jednostavno se zaboravila i otišla svojim putem. A nas su, kada smo se vratili iz grada,dočekali vatrogasci, koje su u panici zbog dima koji je šikljao kroz otvoren prozor, zvale komšije. Srećom,osim ugljenisanog krompira i zalepljenog tiganja za usijanu ringliu, nije bilo veće štete.Čak je i naš ljubimac papagaj preživeo. Nije mi jasno kako,ali jeste. Danima posle toga držali smo ga isključivo na terasu da se jadničak malo dozove. Delovao je kao da je u šoku.
Nedugo posle toga usledio je još jedan pokušaj. Pošto je imala drugih obaveza,mama je pozvala sestru da pripazi meso u tiganju na šporetu i da ga povremeno okrene ili protrese.Gledala sam je kako se sva usplahirena i nervozna vrzma oko šporeta,plašljivo gledajući u tiganj na istom. Kretala je sa viljuškom do njega,pa bi uz vrisak ustaknula. I tako par puta dok na kraju nije panično uletela u sobu kod mame i plačnim glasom rekla - Ja ovo ne mogu! Ne,ne,nikako ne mogu!
Na mamino zapanjeno pitanje - zašto pobogu,odgovorila je istim plačnim glasom - Nemoj me terati mama.Ono...ono... skače na mene!
I naravno opet ja. A to što je meso ''skakalo'' i na mene,jer je cvrčalo i prskalo ulje na sve strane, meni i nije bilo tako strašno. Naviklo se.
I to je bilo to.
I poslednji mamin pokušaj da od nje napravi ''domaćicu'' završio se neslavno,što nikako nije bilo slavno za mene. Ali,to nije bio i Moj poslednji pokušaj.
Jedne večeri,dok smo se gledale film,ona izjavi kako joj se jedu palačinke. Ja kažem ok,napraviću smesu,ali samo ako će i ona da ih peče pošto mene mrzi. Može - sa oduševljenjem prihvati. Prvih nekoliko sam ispekla ja. Sad ću ja - kaže ona - samo mi pokaži kako. Njena izjava da to i nije tako teško izmamila mi je osmeh. Super,biće od nje nešto. Ali,ne lezi vraže... Prvo je sipala previše smese,pa je onda istu isprosipala po šporetu.Vrhunac svega je bio njen pokušaj da palačinku okrene, onako iz ruke.Mahnito je mahala tiganjom gore – dole jer joj se naravno palačinka za njega zalepila dok se konačno ista, onako u letu,nepečena i vrela, nije sručila pravo na mene. Opekla me žestoko ali smo se ipak do suza smejale celoj situaciji. Bilo je nekako zabavno gledajući je kako menja izraze lica dok se borila sa tako prostom problematikom - ispeći palačinke.
- Izgleda tako jednostavno kada ti to radiš... – prošaputala je tužno.
Nasmešila sam se. Tada sam shvatila da nije da neće,već ne ume. Za nekoga kao ona bi se reklo da ima dve leve ruke,ili noge,ali pošto je ona levoruka (i levonoga),ne znam koji bi pravi izraz bio za nju. Možda - maler.
Mama je,posmatrajući je tako smotanu i zaboravnu,nebrojano puta i onako uz uzdah govorila - Bože,Bože,šta ćeš ti kad se udaš? A šta će tek tvoj jadni muž? Ima da ostane i gladan i žedan pored tebe takve...I to u najboljem slučaju. U najgorem ćeš mu zapaliti kuću!
Ona se samo smeškala sa uvek spremnim odgovorom.
Prvo je aktuelan bio - Ja neću nikad da se udajem. Pa onda - udaću se za kuvara. Da bi na kraju,pošto je pročitala roman ''Prohujalo sa vihorom'' jednostavno izjavljivala - Misliću o tome sutra...
Ali,i pored svih njenih mana i po pravilu njenih obaveza koje se nemilosrdno sručiše na mene,ja sam je obožavala. I mnogo mi je bilo teško kada je otišla.
A otišla je daleko.
Mnogo daleko.
I udala se.
I ima divnog muža koji sve sa njom radi - kuva,sprema,pere,pegla...
I ne žali se.
Koliko daješ - toliko dobijaš - to je njegov moto. A daje od sebe puno. Jednostavno...voli je.
Obožavam ga što je takav. On je pojam idealnog muškarca. I ona voli njega. Još uvek je loša kuvarica ali se bar trudi. Po nekad ubode pa ispadne dobro to što napravi. A onda me sva srećna zove i hvali se kako je uspela i kako je njen Mr.F. bio oduševljen.Umem tada da se našalim sa njom - I ćorava koka neko zrno ubode - pa se site ismejemo uz podsećanje na njene neuspehe iz lekcija domaćinstva.
Tek negde pred zoru osetih težinu u kapcima.Poslednja misao mi proleti kroz glavu poput sulude ideje.Znam,spremiću smesu za palačinke i dočekaću je sa tiganjom u ruci.Ali,ovoga puta ću držati distancu. Znam da će se odmah setiti naših ''ludosti'' iz mladosti.
I smejaćemo se kao onda.
Moja sestra i ja.
Davno nismo.
Kada odlučiš da poskidaš prašinu i paučinu sa polica prepunih uspomena iz prošlosti,nekako se uvek nametnu i one kojih se nerado sećaš. Rekao bi da sa godinama blede ali kao po nekom ne pisanom pravilu,što smo stariji,one su sve svežije. Čak i oni najsitniji detalji, naizgled beznačajni, postaju nekako važni i sveti,kao nešto što se mora negovati i čuvati...nešto što je deo sazrevanja,građenja sopstvene ličnosti,putokaz budućnosti...
Neko mi je jednom rekao da su to prvi znaci starenja,vreme kada oživljavaš prošlost i živiš kroz nju i upoređuješ svaki momenat sadašnjosti sa onim što je nekada bilo. Možda i jeste tako, ali ne bežim od starosti. Vreme i njegova prolaznost je svakako jedino nad čime nemamo kontrolu.
Jedino od čega po nekad bežim je lucidna stvarnost.A to nema apsolutno nikakve veze sa godinama.
I kao dete bežala sam od iste. Zamišljala sam sebe u nekoj sasvim drugačijoj ulozi života a isti posmatrala kao večitu pozornicu na kojoj bih uvek bila glavna i slavna.
Obožavala sam lutke ali ih nisam imala puno.Zahvaljujući ocu,koji je s vremena na vreme odlazio na put u susednu zemlju Rumuniju,dobiljala bih po koju. Bile su bucmaste,sa velikim plavim očima,napućenim usnicama i trepavicama od kojih zastaje dah. Kosa im je,kao po nekom ne pisanom pravilu,skoro uvek bila bela i kratko pošišana. Obučene u slatke šarene haljinice i plastične ravne cipelice zaista su bile preslatke. Uživala sam u igri sa njima satima, potpuno opčinjena njihovim izgledom. Bile su moj ideal lepote. Sve do jednoga dana kada nam je u komšiluk došla Daca,devojčica preduge smedje kose,krupnih bademastih očiju i osmeha koji u momentu osvaja. Doselila se kod svoje bake u ulazu do mog. Roditelji su joj radili u Nemačkoj i bili su prilično imućni.
Pustila sam je u svoj svet a bolje da nisam. Potpuno mi je razbila koncepciju o originalnosti i lepoti mojih lutaka. Ona je imala lepše...i bolje.Ona je imala ''Barbike''. Prave,pravcate. I sve što ide uz njih - koferčići,garderobica,kućica sa sobicama,krevetići i stočići sa stolicama.
Sećam se da sam tada prvi put u svom mladom životu počela da osećam zavist. Ljubomora je izjedala moje maleno srce kao crv zrelu jabuku. Ipak bih, svako malo, trčala kod nje i molila za dozvolu da se igram njenim igračkama.U zavisnosti od raspoloženja nekada bi me velikodušno pustila u svoje carstvo a ponekad mi jednostavno zalupila vrata pred nosom.Tako mala a već je osećala svoju nadmoć. Bila je lepa,devojčica naučena na sve najbolje i najlepše.I bila je u centru pažnje. U stvari,bila je prava mala ''Barbika''.
Kupovala je drugu decu stranim slatkišima,čokoladicama koje su u to vreme bile pojam za nas. Nije da ih nije bilo,ali smo taj luksuz dobijali na kašičicu i nikako svakodnevno. U nedelji jedan dan - nepisano pravilo. I to je bilo ok,sve dok se nije pojavila Ona. Sećam se da sam tada prvi put probala čokoladicu sa ukusom mentola. Aroma mentola pomešan sa ukusom crne čokolade bila je za mene nešto sasvim novo i nestvarno lepo. Hladila je moje usne dok sam se u isto vreme topila od raznobojnih ukusa u istim. Zbog sećanja na taj osećaj i dan danas obožavam ''ledenu'' čokoladu.
I tako,uzbunila je svu decu kao i mene. Počeli smo da zapitkujemo, zahtevamo i tražimo od roditelja. Nije nam bilo jasno zašto Ona može a mi ne....zašto Ona ima a mi ne? A oni su ''šizili'' od nas.
Da bi me umirio,tata mi je,po povratku sa puta,doneo prelepu veliku lutku sa predivnom belom kosom,dugačkom sve do listova. Nisam je ni pogledala,samo sam neutešno plakala. Ja sam želela Barbiku. Potpuno sam ignorisala pokušaje svojih roditelja da mi objasne da je ta lutka preskupa za nas i da jednostavno ne možem da je priuštimo. Kroz potoke suza i bujice reči, onako detinje, olakšala sam svoju dušu od ljubomore koja me je tištila. Bila sam prilično gruba što je potpuno šokiralo moje roditelje. I doneli su odluku. Pozvali su Dacinu baku i zamolili je da malo porazgovara sa svojom unukom i objasni joj situaciju drugih,razlike u društvu i materijalne prilike i neprilike. A onda su i meni satima držali lekcije o istiom.
Rezultat je bio sledeći - Daca je došla i rekla mi da ne želi više da se igra sa mnom i da joj više ne dolazim jer sam ja siromašna a ona bogata. A to ne ide jedno sa drugim.
Daleko od toga da sam bila siromašna,ali u mojoj detinjoj glavi to je zazvučilo kao nešto mnogo strašno. Ali me je još više zabolelo saznanje da ona ne želi više da se igra sa mnom. I jesam plakala i bila tužna danima...ali prošlo je. Jednog dana sam čula razgovor između mame i komšinice o Daci i njenoj porodici,o problemu koje to dete ima jer joj roditelji sve kupuju i dozvoljavaju kako bi nadoknadili nedostatak svog prisustva.I kako to nije dobro za nju. Ali i to da su i druge mame zabranile svojoj deci da se sa Dacom druže,jer su smatrale da ima loš uticaj na iste. I nekako mi je beše žao nje.
Vremenom sam prevazišla i tu fazu i vratila se svojim lutkama.A ubrzo i ulogama na sopstvenoj pozornici u kojima sam,onako periodično,bila u fazonu lekarke,frizerke,krojačice,učiteljice...Mašte mi nije manjkalo a ni volje,jer sam nekako naučila da živim i uživam u tome što imam. Jedina mrlja u tom savršenom svetu bila je Dacina izjava i rečenica kojom je prekinula naše prijateljstvo.Još dugo me je bolela.
A Daca?
Od Dace sam kasnije dobila svoju prvu Barbiku. Sa godinama je postala moja najbolja komšinica i nerazdvojna drugarica iz školske klupe ali i nezamenjiv prijatelj na mnogobrojnim raskrsnicama života.
Ali i ja njoj...
Jednom mi je neko rekao - život je prepun iznenađenja,pukih slučajnosti koje to nisu,raskrsnica sa sakrivenim putokazima...Ali,bez obzira na svesnost postojanja svega toga,srce skoro uvek presudi.
Mnogo sam puta rekla DA,onda kada sam mislila NE...i obrnuto. Ne bih rekla da je srce imalo nekog udela u tome.Na mnogim sam životnim raskrsnicama promašila put ili prešla na crveno. Dobro,po nekad i na uslovno zeleno. Ali sam se skoro uvek oglušila o ono upozoravajuće žuto.Lagala bih kad bi rekla da su mi to baš uvek bili pogrešni potezi,ali nepromišljeni jesu.
U detinjstvu imah velike planove za sebe. Maštala sam o posebnosti,osvajanju univerzuma,originalnosti u svemu što radim. Vapila sam za divljenjem u očima onih koji me okružuju. Istina je da sam samu sebe doživljavala nekako posebnom, jedinkom kojoj je Bog podario tu čast da svet posmatra svojim očima.I bila sam uverena da se isti vrti upravo oko mene.Ali ne u onom narcisoidnom i sebičnom smislu,kao kada očekujete da vam se svi i svako klanja i ispunjava sve vaše hirove i želje,već mogućnost da ga osetite na svojoj koži,budete učesnik i svedok u dešavanjima oko vas i imate moć da ih doživite onako kako dolikuje...ili ne.
Da li je bilo dolično ili ne,tek moja prva svesnost o surovosti života,njegovoj prolaznosti i strahu beše u mojoj petoj do šestoj godini (koliko sam tada imala) kada su objavili vest o smrti dragog nam (nekada) velikog vođe druga Tita. Sećam se da nas je mama sve skockala kao za vašar jer smo,onako porodično,trebali ići na neku proslavu (rođendan,slava ili nešto treće,ne sećam se više) i odlučno odbijala naše molbe da nju i tatu sačekamo napolje.To se posebno odnosilo na mene jer sam bila poznata po tome da nadjem baru i usled najvećih suša.Čudo jedno kako sam bila ''alergična'' na čistoću.Nadjem li baricu,momentalno sedam u nju.A tek što sam volela da pravim kolače od blata,pa ih skockam raznobojnim mrvicama i nutkam deci po komšiluku.A oni,onako naivni,sve se otimaju da probaju...
Ali,to je neka druga priča.
Elem,doterane,namirisane i čiste sestre i ja nemasmo drugog izbora osim da se,pod pretećim pogledom mame i tate,utišamo i sačekamo vreme za polazak.Ostao je još samo poslednji ritual naših roditelja - da pogledaju vesti na neviđeno starom crno belom TV-u koji je radio na zagrevanje. Joj,još čekanja.Uključiš ga - nema slike ima ton,pustiš ga da radi - dođe slika ali slab signal...šetaj sa antenom po sobi. Antena visi gde stigne pa i na mestima gde ni pomislio ne bi da će se slika pojaviti. Ali,Bože moj,kad za bolje ne znaš i to ti je super. Čudna kutija koja ispušta zvuke i reprodukuje slike.
Dugo sam verovala da u njoj žive mali ljudi koji cele noći vredno rade da bi mi sutradan imali šta da gledamo. I tako,dočekasmo sliku..i vesti...i udarnu vest - na današnji dan,u toliko i toliko sati,preminuo je naš dragi drug Tito.Voditeljka čita i plače.Tata tupo gleda....mama jeca.Ja i srednja sestra se pogledasmo,pa pogledasmo najstariju...i ona plače.Niko mi ništa ne govori a ne usuđujem se da pitam. A onda čujem mamin šapat kroz jecaj...''Bože Ivane,šta će sad sa nama biti? Neka nam je dragi Bog u pomoći...''. Nisam razumela poentu njenog straha.Ali jesam mrzela male ljude u TV-u što su mi rasplakali mamu. I cele noći sam ih mrzela jer sam i kroz zatvorena vrata sobe čula mamine tihe jecaje.Plakala je dugo...i sutradan...i dan posle. I svuda se pričalo o tome. I svi su plakali. A onda sam počela da plačem i ja. Mora se tako. A da me je neko pitao ko je On,ne bih umela da odgovorim osim da je verovatno neko ko je sa svima bio drug....najbolji.Ne bi ga uzalud zvali drugom i tepali mu sa dragi... Znala sam taj osećaj jer sam i sama jako plakala kad sam izgubila drugaricu koja nije htela samnom više da se igra. Mora da je to...
I zaista ne znam zašto sam se setila svega toga.Nova je godina a stare uspomene i sećanja.Valja s vremena na vreme skinuti prašinu i sa njih.Mogle bi,po nekad, biti odličan putokaz na raskrsnicama života.Ko zna...
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
