4.10.2010 - Posao koji se ''mora'' voleti
Hoću sertifikat,odlučila sam.Još jedno u nizu parče papira sa pečatom, potpisom i zvanjem koje mi možda nekad ili nikada ne zatreba. Ali put do njega nosi i određene izazove. Zadatke koje valja ispuniti.
No,to i nije tako bitno.
Moj zadatak(o radosti) - pronadji i opiši određenu osobu i njenu profesiju. Posao kojim se bavi mora biti nesvakidašnji,(nikako pravnike,profesore,lekare itd.,) istovremeno lak ali zahtevan,samostalan ali društven,neobavezan ali koristan...
Majko moja,gde to da nadjem?! Izazov za desetku! Glava me je bolela od prevrtanja profesija po istoj.Svakoj je falilo po nešto sa spiska i otpadale su kao jesenje lišće. A ja sam mahala metlom,nadajući se da ću ispod gomile žutog pronaći makar jedan,ali samo jedan zeleni. Već sam gubila nadu. A rokovi stisli,da me uguše!
I onda,sasvim slučajno,spas. I to u pozivu na shoping!
Stigla nova roba kod naše drage mama Soke (tako je iz milošta nazvasmo) u njenoj maloj radnjici antikviteta i polovnih stvari. Radnjica poput ''Second hand''-a,ali unutra sve - od igle do lokomotive. Obožavala sam tamo da kupujem.Uvek bi našla neki komad nameštaja,skulpturicu ili samo knjigu za sitne novce. A i mama Soka uvek ima razumevanja za svakakva stanja- finansijska, emotivna,fizička a bogami i ona psihička. Zbog vedrog duha kojim pleni,i ona i sve njeno,često smo u šali govorili kako nam dodje kao anti-stres terapija.
Kod nje i oko nje je uvek gužva.Ali,ne ulazi ako nemaš nameru da se cenjkaš.To unosi smisao i duh u proces prodaje. Kaže,tako je zanimljivije. Dosadno je kad samo udješ,kupiš i izađeš.I za sobom ostaviš samo prazninu...
Ta radnjica postoji već čitavu jednu deceniju a mama Soka je održava i vodi za čistu desetku. Obožavam taj ''kreativni haos'' koji u njoj vlada.Kada udješ, prvi utisak koji stičeš je konfuznost i nesređenost,ali kada malo zagrebeš po površini svoje površnosti u posmatranju sveta oko sebe,shvatiš da svaka stvar u njoj ima svoje mesto i svoj smisao.
Radnja sa karakterom.Baš tako.
***
Postoje momenti u životu kada se želimo osloboditi stvari koje smatramo starim i istrošenim.Onim istim koje su kupljene sa ljubavlju ali su odradile svoj vek. Po nekad i neke za nas imaju sentimentalnu vrednost,pa ih čuvamo i ako nam nikada više neće zatrebati.Stara lampa neobičnog dizajna,izbledela slika ali predivan ram,ćilim sa već izbledelim bojama,ali još uvek prelep...Baciti ili ne?
Neke nove generacije donose nove odluke i sa lakoćom odlučuju o sudbini onoga što je možda nekome iz njihovih korena bilo posebno ili drago.Ono što je staro ili nije u trendu valja ga se otarasiti.Odluka sa lakoćom doneta.Sa cenom ili bez nje,biće odbačeno.
Ali mama Soka ne predaje tako lako zaboravu nešto što je nekada bilo voljeno. Ni staru lampu,ni demode činiju,ni stari ćilim,garderobu koju niko ne nosi.Ona vredno i neumorno već godinama sakuplja sve ono što neko smatra nepotrebnim i isto izlaže u svojoj maloj radnjici,smatrajući da svaka roba ima svog kupca.I zaista je tako.
Zaintrigirana upornošću i dobrom voljom ove svestrane žene,da strpljivo sakuplja i istražuje sve te ''starine'', izložena vremenskim prilikama i neprilikama,odlučila sam da je zamolim da me malo više upozna sa suštinom i samom idejom posla kojim se bavi.
Kaže, više se i ne seća tačno koliko već dugo traje u ovom poslu. A i kad bi rekla,onda bi odala svoje godine.A to baš i ne voli. Dovoljno je da kaže jako dugo...predugo.
A počela je savim slučajno. Još kao jako mlada dobila je u nasledje kuću od očeve majke,njene bake.U njoj je bilo svačega.Ono što je smatrala suvišnim,stavila je na tender i odlučila da proda. Napisala je na tablu ispred kuće šta sve prodaje i ljudi su počeli da dolaze.Onda joj je došla jedna čarsijska gospođa i pitala je da li hoće da izloži i neke njene nepotrebne stvari.Prodavala ih je bud-zašto,samo da ih se otarasi.A mama Soki je to što joj je nudila bilo prelepo.Sve same starine koje su pričale priču.
Ideja se rodila i mama Soka je počela da prikuplja sve ono što je drugima bilo višak a ona bi procenila da to ipak ima neku vrednost.Možda tu i tamo po koja popravka ili dorada i pretvarala bi ih u nešto sasvim funkcionalno. I tako se,malo po malo,potpuno posvetila tome...i pronašla se....:))
Ali,kao i svaki posao i ovaj,pored zadovoljstva,ima i svoju težinu.
Teško je.
Po nekad.
Sa godinama joj je postajalo još teže.Ali podrška i pomoć bližnjih za nju je presudna.A oni su i više nego voljni da joj se nadju kad god ima potrebe za tim.Teško je propratiti sva godišnja doba, vremenske prilike i neprilike,raspoloženja ljudi i njihove dobre ili loše volje. Po nekad, tu i tamo,precenjonost nečega i nerealni stavovi. Ali,dobro je to što u ovom poslu nema tačke. On traje. I širi se. Nova poznanstva donose nove mogućnosti. Sprijatelji se,stvaraju kontakti i ljudi se sami jave ili je preporuče.Po nekad se, na prvi pogled, učini da joj je stigla gomila ''smeća''. Ali se na kraju ispostavi da je i to što je za nju bilo nepotrebno, nekome i više nego potrebno.I taj sjaj u očima kupca,kada nadje neku davno zaboravljenu stvar,a za kojom je tragao...i osmeh kojim je nagradi...Eh,to je neprocenjivo.Zaboraviš na sve muke i srce ti zaigra da iskoči.
Shvatila sam da mama Soka zaista voli posao kojim se bavi i radi ga sa ljubavlju.Stav koji ima prema kupcu,govori o tome koliko joj je stalo da isti bude zadovoljan.
''Nije sve u novcu'',rekla je ''Čovek sa sobom u grob ništa ne nosi...osim obraza. Valja se suočiti sa onim svevišnjim kad za to dodje vreme.Pa na tender sa nama, da se vagaju sve,za života učinjene ili ne, naše reči i dela.Šta je teže? Svakome po sopstvenoj savesti...''
Mudra žena mama Soka.
***
Nošena utiskom i iskustvom iz predhodnog razgovora,shvatila sam da ipak nije dovoljno nešto samo voleti. Treba umeti i znati,imati osećaj za trenutak i momenat,za prave vrednosti,biti u toku i informisan,nesebično se angažovati. Iskustvo je presudno a ono se u ovom poslu stiče godinama. A opet,ovo nije posao koji može biti ''pasivan''. Svakodnevno novi susreti,nova poznanstva i bubanj sa ''premijom'' koja čeka samo na Vas. A ta premija može biti i stara lampa,demode činija ili istrošeni stari ćilim.
Nikad se ne zna...
|
