U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Koren 1. Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on chuchi u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Chuchi ne znam koliko godina u pesku i ne podize ochi. Ali sve vidi. Shara noktom nesto nerazumljivo i upla- seno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne posezhe u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nichu drugi orlo- vi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa pr- stom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. 2. Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji chemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mach visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne pre- staje da peva nesrecan je, siromasan i gladan. 3. Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to chini kad nije jachi od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umeshniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Sto- ga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskaketi nebo. Treba imati samo najvecu zelju. pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. 4. Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odsli- kavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao. 5. Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prosto- re, moze da stane u jednu obichnu kapu? Zatecheni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zhu- mance nekog josh neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicnu ljusku. 6. Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da uprav- ljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam li- ce kontinenata. Ali kad uzmem u shaku obican mali sljunak, ma koli- ko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucma- sti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Cheprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja bicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom. 7. Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovje- cuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni pro- lazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. I - izmislio.

Moja ljubav je sva od molitve i sva od kičmene moždine. Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno. Moja nežnost je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi. Nešto nije u redu odavde – do moje krštenice. Na usnama mi okoreli najukusniji poljupci. Od zvezda se učima nagomilale žute ranice. Nešto zaista nije u redu: ulica se uvija u kukovima kao oznojana palanačka raspuštenica na vatrogasnom balu u rukama sanjivog šefa stanice. Vežite me čim počnem da sanjam vinograd! Zna se ko sam kad se pogase svetla. Neka me uhapsi moja majka, imam najneispravniju kočnicu. Mogu da živim jedino ako oktobar liči na zlatnorumeni metak. Oktobre, molim da mi sa pola metra budete za sva vremena ispaljeni u levu slepoočnicu.

Vetre, izvolite samo, pobacajte lišće u reku, kao deca svoje raspukle balone. Jesen je najbudalastija tuga među tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, i najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar. Vetre, šta nas dvojica znamo, možda u ovom trenutku u sve žute vagone na nekim dalekim žutim prugama ulaze devojčice iz naših žutih snova, devojčice sa kosom žutom kao raž. Zašto bi se, inače, sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar? Nisam, valjda, uobrazio da zvona bez razloga zvone? Gospodine grade, ja sam svoje pošteno prolazio i gazio. Sad mi je dosta parade. U ovu noć, iskraćalu kao serijske bluze i pantalone u konviktima za posrnulu mladež, dozvolite mi da se javno iskradem. Raskidam rodbinske veze sa onima koji večno vole i večno žive. Neozbiljan sam kao drveće što čupa najzdravije korenje i nekud beži tajno sa šesnaestogodišnjom kometom da joj ponudi pokislo gnezdo u svojoj razbarušenoj kosi.