...Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene došla. Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla. Ne znam. Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako.... ________________________________________ ...Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara, i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice.... ________________________________________