Mozda te niko nikada nece ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
i sumanuto
i ridje.

Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok
uliti
poslednju neznost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izidje.

Mozda nikada vise neces ovako divno truliti
u obicnom hotelu,penjuci se samo kad znas da sisjes.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio
hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim
dojkama.

TI si najbeskonacnije
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama
i najstidljivija zena koju sam sreo medju
devojkama.

Đ. Balašević Jedan od onih života (odlomak) Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara... "Zauvek?", pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaćeš, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora. Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi. To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije. Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...

...Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene došla. Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla. Ne znam. Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako.... ________________________________________ ...Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara, i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice.... ________________________________________

Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces stopalima. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je, nosena vetrom, slusala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traze u vecem i zajednickom. I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka, sine moj, tako postoji i ponasanje njegovih misli. Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu". Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Obojica su u pravu. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavsi ih, mi bismo upropastili nase druzenje. Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?" Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti objasnim neke stvari.

...Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni reč o ljubavi. Neko u ovoj sobi više ne može da spava, neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kako mesec putuje, preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni reč o ljubavi....

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Koren 1. Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on chuchi u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Chuchi ne znam koliko godina u pesku i ne podize ochi. Ali sve vidi. Shara noktom nesto nerazumljivo i upla- seno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne posezhe u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nichu drugi orlo- vi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa pr- stom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. 2. Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji chemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mach visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne pre- staje da peva nesrecan je, siromasan i gladan. 3. Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to chini kad nije jachi od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umeshniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Sto- ga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskaketi nebo. Treba imati samo najvecu zelju. pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. 4. Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odsli- kavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao. 5. Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prosto- re, moze da stane u jednu obichnu kapu? Zatecheni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zhu- mance nekog josh neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicnu ljusku. 6. Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da uprav- ljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam li- ce kontinenata. Ali kad uzmem u shaku obican mali sljunak, ma koli- ko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucma- sti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Cheprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja bicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom. 7. Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovje- cuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni pro- lazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. I - izmislio.

Moja ljubav je sva od molitve i sva od kičmene moždine. Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno. Moja nežnost je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi. Nešto nije u redu odavde – do moje krštenice. Na usnama mi okoreli najukusniji poljupci. Od zvezda se učima nagomilale žute ranice. Nešto zaista nije u redu: ulica se uvija u kukovima kao oznojana palanačka raspuštenica na vatrogasnom balu u rukama sanjivog šefa stanice. Vežite me čim počnem da sanjam vinograd! Zna se ko sam kad se pogase svetla. Neka me uhapsi moja majka, imam najneispravniju kočnicu. Mogu da živim jedino ako oktobar liči na zlatnorumeni metak. Oktobre, molim da mi sa pola metra budete za sva vremena ispaljeni u levu slepoočnicu.

Vetre, izvolite samo, pobacajte lišće u reku, kao deca svoje raspukle balone. Jesen je najbudalastija tuga među tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, i najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar. Vetre, šta nas dvojica znamo, možda u ovom trenutku u sve žute vagone na nekim dalekim žutim prugama ulaze devojčice iz naših žutih snova, devojčice sa kosom žutom kao raž. Zašto bi se, inače, sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar? Nisam, valjda, uobrazio da zvona bez razloga zvone? Gospodine grade, ja sam svoje pošteno prolazio i gazio. Sad mi je dosta parade. U ovu noć, iskraćalu kao serijske bluze i pantalone u konviktima za posrnulu mladež, dozvolite mi da se javno iskradem. Raskidam rodbinske veze sa onima koji večno vole i večno žive. Neozbiljan sam kao drveće što čupa najzdravije korenje i nekud beži tajno sa šesnaestogodišnjom kometom da joj ponudi pokislo gnezdo u svojoj razbarušenoj kosi.