Vetre, izvolite samo, pobacajte lišće u reku, kao deca svoje raspukle balone. Jesen je najbudalastija tuga među tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, i najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar. Vetre, šta nas dvojica znamo, možda u ovom trenutku u sve žute vagone na nekim dalekim žutim prugama ulaze devojčice iz naših žutih snova, devojčice sa kosom žutom kao raž. Zašto bi se, inače, sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar? Nisam, valjda, uobrazio da zvona bez razloga zvone? Gospodine grade, ja sam svoje pošteno prolazio i gazio. Sad mi je dosta parade. U ovu noć, iskraćalu kao serijske bluze i pantalone u konviktima za posrnulu mladež, dozvolite mi da se javno iskradem. Raskidam rodbinske veze sa onima koji večno vole i večno žive. Neozbiljan sam kao drveće što čupa najzdravije korenje i nekud beži tajno sa šesnaestogodišnjom kometom da joj ponudi pokislo gnezdo u svojoj razbarušenoj kosi.