Vuk vrišti idalje. Otkljuèavam vrata i trèim niz stepenice. Na prva vrata, lupam. Komšinica otvara, ja uleæem i sada veæ potpuno panièno kažem da ne mogu da ga zaustavim, ne mogu da ga probudim, ne znam šta mu je. On vrišti bez prestanka veæ nekoliko minuta.

Umivamo ga. Poèinjem da mu pevam pesmu koju voli da pevam kad ga presvlaèim, plaènim glasom - negde u pozadini mojih misli prebiram gde mi je kljuè od auta, mobilni, njegova knjižica, kojim putem je najbrže stiæi do bolnice. Komšinica uzima zvonèiæ, koji èuva za svoje unuke od ovogodišnje Vrbice i zvoni kraj njegovog uha.

I tada... oseæam da se probudio. Gleda me u oèi i prepoznaje. Prestaje vrištanje. Samo plaè, kao kenjkanje. Stavlja mi dlanove na lice i zaranja glavu u vrat. Ljubim ga. Kao da ga nikada nisam ljubila. Stežem uz sebe. Poèinjem i sama da plaèem.

Prošlo je. Što god da je bilo. Popnem se do stana i spustim Vuka u kolica. Gleda TV i ubrzano diše dok zovem moje roditelje, pa njegovog pedijatra. Kaže mi da ga vodim u bolnicu ako se ponovi slièno. Oh Bože! Strepnja kakvu nikada nisam osetila, nekakve zle misli, slike i situacije, opsedaju me i ja ih guram od sebe, govorim „BUDI JAKA, SADA BUDI NAJJAÈA!“ pa prestajem da plaèem, odsecam prikopèane strahove i emocije – posmatram ga.

Oskar za glumu je mala nagrada za ono što sam uradila noæas. Sedim na podu pored kolica i pevušim mu, nasmešena, mazim ga po licu dok mu se oèi sklapaju. Unutra – led. Procesi. Razrade planova, scenarija za „šta ako...“. Proveravam u njegovoj torbi da li imam dovoljno pelena, maramica, priseæam se kako stojim sa mlekom, vodom, kašicama... Ako sluèajno poène ponovo, moram to da spakujem i budem spremna da odmah krenem. Taxi ne mogu da èekam. Moram to sama.

Posle 20min stiže moja mama. Vuk se budi, pruža ruke ka njenoj kosi i smeje se. Presvlaèim ga, igramo se, guèemo... sve je normalno, isto kao i uvek. On je ona beba-mazulja pred spavanje kakvu znam. I dok ležem pored moje mame i mog sina, ne mog da prestanem da drhtim. Spavao je više-manje normalno. Desetak puta bacao dudu na pod. Toliko puta sam ustajala i prala je pa vraæala. Jednom reèju – mrtvasam.

Vodim ga danas kod deèjeg neuropsihijatra. Najverovatnije je samo ružno sanjao. To je moje mišljenje. I njegova tetka je imala sliène faze. Mislim da je to. Ali, ipak, moram da proverim. U svakom sluèaju, sada i iskustveno znam šta znaèi samohrani roditelj.

Ovaj frajer

danas puni 6 MESECI!

pulu-cestitke, polu-poklone sa polu-poljupcima primamo od 16.58h

Juèerašnje izdanje

> 

Objavio VukMaslacak u 09:44 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (13) | Pošalji komentar

Život mi se dogaða sledeæim odredištem - pre i posle Vuka. Sve ono što se dogodilo pre nego što se on pojavio mi se èini kao neki drugi život, bez smisla i znaèenja a opet, kao neophodna baza za Sada.

Pre godinu dana, noæi izmedju 22. i 23. septembra u meni se pojavio nov život. Puno sam pisala o tome ranije da bih sad ponavljala šta i kako, mada mislim da svi ovde dobro znaju Kako, ako ne Šta.

Od prvog pravog UZ pregleda, kada je bio taèka, Nešto posred materice, manje od bilo èega što sam mogla da zamislim, mali kao Želja, kao Pomisao...

... do prve kašice, kratak je put. Danas je svojevrstan Vukov rodjendan. Slavimo Nastanak. Poèetak.

Poèetak mog i njegovog života.

Ovako je to bilo...

Malo mi je bilo teško da gosim 8 i po kila mog Vuka dva sata okolo-naokolo ali... baš smo se našetali. Tj, ja sam, on je uglavnom dremao ... ako, nije mi teško bilo.

1950-te, 60-te & 70-te!

Prvo, preživeli smo i roðeni smo normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoæe i nikad nisu bile testirane na dijabetes. U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Èuvati daleko od domašaja dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.  Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet. 

Drugo, kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolšuama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte a ne iz flašica kupljenih u supermarketu. Delili smo flašicu Kole sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga.

Jeli smo mleène sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šeæera ali nismo bili debeli (hm, kako ko, prim Maslaèak) zato što smo se STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuæe ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, klikera, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, kocki i svega ostalog što je samo deèija mašta bila u stanju da smisli. Neretko, niko nije mogao da nas naðe po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveæi trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajuæi da nismo napravili koènice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica nauèili smo kako da rešimo problem

Treæe, mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i pedagoga pa smo ipak završavali nekakve škole.

Nama nisu prodavali drogu ispred škole...

 Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE

I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO S NJIMA !

 Padali smo sa drveæa, znali se poseæi na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga 

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preživeli bez posledica!

Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuæe, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuæu da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaæali kauciju da nas izvuku. 

U stvari, bili su èesto strožiji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kuæu i jednu porodicu.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji èoveèanstva. Naše generacije su proizvele najbolje pronalazaèe i nauènike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.

I nauèili smo da živimo s tim!

 I ti pripadaš toj generaciji?

 ÈESTITAM!

 MOŽDA ÆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POÈELI DA ODREÐUJU KAKO TREBA DA SE ŽIVI! 

 Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali

 Pozdrav generaciji.

ŽIVELI !!!

Sa nepuna 3 meseca moj Vuk je prvi put išao sa mamom i tetkom za BGD.

Buduæi da nemam stolicu za automobil za njega, setila sam se da umesto tetkinih ruku iskoristim dudolinu. Naravno, nije u mojoj prirodi da sedim u šaragama, veæ iskljuèivo kao vozaè (redje kao suvozaè), tako da sam ja vozila a tetka sa Vukom pozadi izvodila kerefeke raznorazne. Dete na roditelje - obožava da se vozi, sav zamišljen je ležao i osluškivao do autoputa a onda zaspao.

Beograd ko Beograd, najlepši grad na svetu, ko poslatiènarnica za debelo dete - nikad ga ne bih ostavila. Kako smo se spustili u grad probudio se i posmatrao Medak, Zvezdaru, Doræol, Kalemegdan, trzao se na brundanje autobusa širom otvorenih oèiju sa milion pitanja u njima.

Najzad, Mercator!

Na putu se ogladni pa sam iskoristila tetkin šoping da ga nahranim. Moram da priznam, osetila sam se pomalo bednom dok sam posmatrala sve te fenserica mame, tate, bebe, kolica i garderobu, sve te pokretne stotine evra koje lunjaju Mercatorom. Primetila sam onda da je u poredjenju sa Njima, Vuk ipak - najlepša beba. I najmladja. I najmirnija. Da je on meni živ i zdrav. Jebeš pare. Od njih nikakvo dobro nije došlo.

Nisam mogla da odolim - malom gusaru sam kupila crvenu kapicu :o) i tako. Proskitali malo tamo-vamo i krenuli kuæi sa prvim mrakom. Bio je oduševljen svetlima autoputa kojih ima-nema-ima-nema-ima-nema, i pored muzike sa zadnjeg sedišta sam jasno èula njega i tetku kako razmenjuju njegov najèešæu izreèicu "aguuuuuuu".

Sledeæi nam je Novi Sad. Sledeæeg meseca. Æeka nas Jesenija. :o)

(ne mogu da odolim, evo još jedne slike, svi su mi prelepi ovde)

E pa bili smo na Beer Festu. Nije da nismo. Nije da nam nije bilo lepo. BAŠ nam je bilo lepo. Jes' da je naša mala expedicija od 4 èlana, iliti 4oroèlana Popisna Komisija je u startu kasnila 2 sata - i nisu se, žene ko žene, spremale satima (mada jesmo imali bisera i ideja po pitanju oblaèenja pa smo neke vratili na presvlaèenje) nego nam je auto bio "zauzet" u drugim akcijama. Elem, Voja je strpljivo slao smsove, kad stižete, samo polako (davao nam podršku, takoreæi)...

Sad, da ovo ne bi postao "Rat i Mir by MS" o BeerFestu, reæiæu nekoliko stvari - obožavam da vozim (podsetila sam se), obožavam Beograd, moje prijateljice, noæne šetnje i još 1000 sitnica i "krupnica" koje èine život divnim.

Slušajuæi savet moje divne Ane parkirale smo se na Slaviji i prošetale do Terazija. Ja sam potpuno smetla sa uma da æu sve vreme STAJATI... hmmm, pa smo naravno morale da overimo i Mek.

Dragi, dragi Voja nas je èekao na Trgu. Lepo i brzo smo se prepoznali ispred autobusa za dobrovoljne davaoce krvi (nije nam to bio znak raspoznavanja, nego se tako zadesilo). Sad ovde fale i slike, dodaæu ih kad se za to stvore uslovi.. Imao je Voja i iznenadjenje za nas, Boru i Nešu. Tako da smo se, ko mala exkurzija uputili ka Kalemegdanu.

Voja nas je NAMERNO provlaèio kroz neki mrak, nogu sam uganula dok smo se našli na pravom mestu! E baš mi fale slike!

Dve od tri stvari zbog kojih sam došla za BGD su mi se izjalovile - zakasnili smo na Zvonka Bogdana i dok smo se spuštali pored Crkve Sv.Petke mogla sam da èujem cumba-cumba-cumba-cumba, iliti finale nekog beæarca. Nema veze, "Plava trava (ne)zaborava" je bila FANTASTIÈNA, dobro smo se iscupkali na "Sweet home Alabama", "Wonderfull tonight", narod oko nas je igrao "po kaubojski" prilièno podgrejan pivom. A drugi razlog zbog koga sam došla je GINIS pivo koga toliko hvale da sam jednostavno mora da probam, ali TRT! Dok sam se ja probila do njihovog štanda (nešto malo posle ponoæi) doèekali su me slegnutih ramena - nema više. A jaaaaaaaaa

Nema veze, važno da sam se ja SUPER provela. Voja je bio PRAVI PRAVCIJATI DŽENTLMEN, ono za namerno vukljanje po mraku sam se zezala (znaš ti to Vojo dragi), nije on èovek kriv što sam ja æorava a Kalemegdan neosvetljen. Kum Bora je, kako je vreme odmicalo, postao zanimljiv sagovornik (nekima ne samo to). Kuriozitet je piti na BECK'S štandu iz Jelen èaše crno Nikšiæko na toèenje. To samo u Srbiji ima, batooooooooo. Opet mi fale fotke...

Ako niste znali, flaša obiène vode-vode (od 0.5l) košta - 50din. Kesica èipsa - 50din. Ne znam koliko je bilo pivo jer je Voja bio džentlmen, ali pretpostavljam oko 100din. Možda i više. Stvarno nemam predstavu. Ali zato znam da èaša piva sa borovnicom košta 180din, kao i neko "organsko" pivo, Amstel bejaše oko 200din... No, meni je i skoro popijena 1 èaša piva bila dosta da poènem da se cerekam kao budala (kažu mi da imam nezgodnu narav kad se napijem, pa sam sad nauèila da se kontolišem). Ili što bi Milkica rekla, ja sam iovako brljiva, samo mi još pivo fali pa da naèisto pobrljavim.

Elem, u neko doba setim se ja da imam dete i kuæu, pa viknem "polazak", krene Voja sa nama, isprati nas na taxi i - kud koji mili moji. Sad, nit se javlja, nit dolazi, mora da smo ga nešto gadno uvredile ili razoèarale (nije ni èudo kad je Milkica onoliko objašnjavala zgranutom èoveku odakle svakoj od nas nadimak kojim nas je ona krstila). Èula sam da je poslednji put vidjen sutradan na Beer Festu sa još nekim neimenovanim blogerima.

Ana je bila Fandjo za noènu vožnju pošto je pila neki sokiæ, a Kata i Milkica su kuntale pozadi. Trudila sam se da ne zahèem kao odgovorni suvozaè, mada su mi oèi bile na pola koplja. Kako smo ušle u stan, skrkale smo se u krevete. I momentalno zaspale.

Nema šta, ko hoæe da  i sutradan da se ne, mora da vežba. Kondicija je majka svakog pijanstva. Zato, èim se Ana vrati sa mora, otpoèinjemo ciklus vežbanja, jesenji. Negde na Skadarliji.

Ko vidi Voju, nek mu poruèi da je više nego dobrodošao...

Na ulici figuriraju prodavci bostana i oni koji su misleæi da æe nekom èarolijom pronaæi hladniji prostor u gradu od svojih malih vrelih kutija - e ti se ujedaju za dupeta. Svoja. Nikako medjusobno. Pomislim, kad taj prodavac bostana ko ošamuæena kvoèka sedi pored svog proizvoda, kako li je lubenici? On se nekako i skloni u hlad, a lubenèe - nikako. Poneki hrabriji bostandžija kruži po komšiluku i promuklo, glasom koji ga odaje da bi mu pivkan lego ko šamar budali reklamira "LUBENICEEEEE, SLATKEEEEEEE LUBANICEEEEEE!" Ne kaže da su pri tom i skuvane. Ma znamo mi to, al' se svi pravimo Toše.

"E lud èovek!" kaže moja Milijada iz svoje prilièno uspešno 'olaðene sobe. Milijada je prabaka. Još uvek za Vuka kaže - Dušan, kako se zvao moj drugi deda - njen Milan je umro pre nego što sam se rodila. "Ružno mi da kažem Vuk, uvek se setim one kovrdžave budale sa televizije. On je za mene Kolumbo i gotovo."

Branka ispratile u posmrtnoj tišini. K'o da se, Bože me saèuvaj, neæe vraæati. Spakovale mu po poklonèiæ, da ima po èemu da nas se seti u FR. Stolarka oèiju naduvenih od suza, veæ umorna od danonoænog plakanja u pauzama višednevnog-noænog opraštanja od svoje najveæe ljubavi pala Sinceri u zagrljaj kada je zatvorila vrata za njim. I plakala, i plakala... k'o devojèica koja nikada ranije nije razumela šta znaèi "ostati bez". Delegacija u sastavu Ljubièica i Sincera spavaju noæas kod nje. I ja bih... al' Vuk uvek ima prednost. Prioritet. I svu moju pažnju.

Tek sam se danas, iako je ovakva žega, opasuljila da sam ja posle 6 meseci ponovo bila u Beogradu, na Beer Festu. Preprièavam kumu veèeras sve kako je bilo, ništa ne preskaèem, ni Voju, ni Boru, ni strme uglaèane stepenice Kalemegdana, uganut zglob leve noge, smejanje do suza, "Plavu travu zaborava", kaubojsko podvriskivanje, popijeno Nikšiæko crno na toèenje na "Becks" štandu u "Jelen pivo" èaši... ni kako sam krenula da slušam Zvonka Bogdana i probam Ginis pivo... ali to je post za sebe, posebno æu o tome.

"Pogledaj nebo iznad nas, prošarano zvezdama i konstalacijama..." kaže mi Lik dok se tamani lubenica i prièa o kojeèemu. "Nema Meseca..." konstatujem. "Šta æe ti Mesec, kad sam ja tu?" kaže kroz smeh. Ih... ne znaš ti Mesec i Maslaèak, èudna je to veza. Pakuje cigarete u džep farmerica i dobaci preko stola, kao dašak prijatnog vetra "samo da proverim, 063-81...?" Dddaa... promucam. Namigne znalaèki, mahne. "Èujemo se..." Pratim ga pogledom dok nestane u mraku parkinga.

Savršen dan, pomislim. Zaokružen mirisom i bojom lubenice. A bilo je i kojeèega drugog. A noææææææææææææ... videæemo. To je veæ Vukova režija.

Jasno mi je, ja nikada neæu konaèno ostaviti pušenje. Mogu da mi drve do prekosutra kako je to štetno i pogubno, i kako tek sada, kada imam malu bebu prosto NE SMEM da pušim u njegovoj okolini, i znam, znam, skot sam, ali... propušila sam. Kuku meni.

Nije ništa strašno, 1 pakla na 3 dana i iskljuèivo na otvorenom, nikako u kuæi. Uz kafu, uveèe na terasi... Oseæam grižu savesti, užasnu ali èim pomislim na to šta radim sebi kao neki bu,erang mi se vrati ista misao sa bar 3 opravdanja. A buduæi da sam ih ja smislila Tebi neæe biti nešto... ipak, evo ih

1. mnoge majke puše u trudnoæi a ja nisam - meni se duvan gadio. Prelistaj neke moje zapise od ranije, videæeš da sam ljude napadala u kafiæu da ugase cigaretu jer mi se povraæalo. I stalno sam prièala kako se nadam da se NEÆU vratiti starim navikama. (kad sam ovo rekla nisam mislila samo na cigarete, al ovo je izmedju tebe i mene). Ne dojim ga veæ mesec dana jer nemam mleka, pa nije ugrožen ni sa te strane.

2. pušim kvalitetne cigarete, skupe - kad se trujem onda da se trujem na visokom nivou. Jesu one skupe a ja samohrana majka bez prihoda, ali kupujem 1 paklu na 3 dana. To mu dodje... 40din dnevno. Kilo breskvi, što bi rekla Nikolina Baka. A kupim i te breskve da napravim dnevni egal.

3. neki porok moram da imam - Ne kockam se. Ne drogiram se. Rekoh jednom, sexa se nikada neæu odreæi a i ne smatram ga porokom. TV skoro da ne gledam. Šaljem ogromne kolièine sms poruka dnevno, al za to nisam kriva - tražena sam "roba", šta da ti kažem? Spavam ne više od 5-6 sati. Jel raèunamo hranu u poroke?

Jedino, blog i internet mi ugrožavaju stav da sam poroèno free ali to je ionako virtual reality i lako rešiv problem - ne uplatim flat za sledeæi mesec i eto. Priznajem, uvek sam bila "oralni tip žene"... vidi se po meni :)

Seæam se kako sam sa gaðenjem gledala sve te mame po parku kako sede na klupama i puše dok im deca jurcaju okolo. A pre neki dan ja sam im se pridružila.

Kako se ono kaže, šta se samo kotrlja nizbrdo...?

Prvi put posle skoro godinu dana Vuk i  ja neæemo zaspati u istom gradu. Prvi put, posle skoro godinu dana, odlazim negde dalje od Požarevca da budem deo GOMILE, bez straha i srepnje. Èudan oseæaj, moram da priznam. Do sad je nekoliko puta prespavao kod njegove bake bez mene, ali ovo je prvi put da neæemo jutro doèekati na mestima gde nas deli samo jedan park. Odrastamo!

Sva sam uzbudjena, jer u Beogradu nisam bila 6 meseci. Kada sam izraèunala da je prošlo toliko otkako sam pronašla zelene rukavice na parkingu "Mercatora", stvarno sam se šokirala!! Da li je moguæe? Kao neka šiparica poèela sam da motam po glavi najidealniju kombinaciju za "šta obuæi za Beer Fest" - elegantno ali udobno jer æe se stajati i igrati, slojevito u svakom sluèaju, Kalemegdan je to a i reka je blizu, da li se šminkati, koje pivo probati, da li piti piva koja sam veæ probala ili samo ona koja nikada nisam, gde parkirati auto, kako pronaæi Voju kad nam se zagubi, nositi kameru ili ne, ili je samo dovoljan fotiæ? "Napraviti sendvièe" je takoðe bilo na mom spisku stvari ali sam ga jutros precrtala - Mek radi non stop. I niko nema bolji pomfrit od njih.

I tako... jedva èekam da idem!!!!! Za one koji se premišljaju da li da idu, evo linka:

http://www.belgradebeerfest.com/

Biæe slièica i prièica, kad se vratimo! Držite nam fige!!!!

Ovaj predivni glas slušam otkako znam za sebe. Prièala sam sa mojima skoro kako me kombinacija tamburice i pesme o Vojvodini, madjaricama, konjima, salašima nepogrešivo asociraju na moje pokojne baku i deku, koje sam neizmerno volela. I na sneg. Prvi sneg. "Kada padne prvi sneg..." - moja omiljena. Ne znam zašto.

A onda kroz život, Zvonko me je uvek pratio i nosio seæanje na ta dva draga biæa. Otkako sam skinula sa interneta sada veæ siguran evergreen, "Ko te ima, taj te nema" u njegovom izvodjenju - nema dana koji mi ne poène reèima

"Ne može se uhvatiti senka

od života što ko Dunav teèe

Jer je život i svetlo i tama

nekad jutro a nekada veèe

Jer je život i svetlo i tama

nekom jutro a nekome veèe

Neki žive al daleko

kao kamen ne mogu se maæi

i kad se za ruke drže stalno

u mraku se ne mogu pronaæi

i kad se za ruke drže stalno

u mraku se ne mogu dotaèi

Al dotaknu se linije života,

dve sudbine kao jedna traju

il' se dirnu - il' se ne dodirnu

al' jedna za drugu dobro znaju...

Ko te ima taj te nema

Ko te nema taj te sanja

Ko te sanja taj te ljubi

A ti o tom pojma nemaš"

Za nekoliko dana idem sa mojim vernim prijateljicama na Beer Fest. Ne toliko da bih pila pivo, koliko njega da slušam. Da uživam. Da plaèem, da pevam, da igram. Da živim.

Ko æe samnom?

Prvi put da pravim neko slavlje a da je Vuk tu. Bilo bi jako "zanimljivo" napraviti 3 jela sa njim u drugoj sobi. Kata mi je mnogo pomogla, hvala joj do neba. I pored sve pomoæi, opet sam kao i obièno mutila šlag 5min pre nego što su gosti poèeli da dolaze, u kompletnom haosu što se izgleda tièe - mama je došla da okupa Vuka, Ana se sredjivala u svojoj sobi a ja idalje u istoj majci od jutros, znojava, nikakva... Nisam nikakva žrva, Bože saèuvaj, nego samo prièam kako je bilo.

Kad je stigla Juca sa Marijom i Nidžom znala sam da je vrag odn'o šalu i da je vreme da se sredim. Tuššššššššššššššš, ahhhh, kako to prija posle 8 sati rmbanja po kuæi. U pauzi izmedju novih gostiju uletim u sobu kod Vuka gde moja mama pokušava da ugura u njega i poslednji od svih 180ml a on se otima (slabije jede ovih dana, neæe jednostavno - okrene glavu na drugu stranu i stisne usne... èudo jedno, s'obzirom kakvi smo svi ješni u familiji). Oblaèenje na brzaka i tako nikakva se skljokam pored gostiju. Vuk naravno kruži iz ruke u ruku, svi ga cmaèu i hvale (date nije dete, igraèka za strine i tete....), pije se, jede se

 Prièalo se, smejalo... ma, ko na svakom rodjosu, kako i dolikuje veæ. Devojke su bile MNOGO lepe, ja nisam htela da ometam lepotu na delu, ali zato evo njih.

Ujutru sam prepakovala ostatke torte - Milka je bela, Jaffa je žuta

i tako... prodje i taj datum.

Do daljnjeg... ne pada mi na pamet da ulazim u kuhinju, sem da skuvam kafu.

Za poèetak, samo da se javimo kratko. Dugo vas pratim ovde, èitam i uživam, pa sam se smislila i vreme je da poènemo ovde da se nastanjujemo. Na jednom drugom blogu je psotalo isuviše tesno, skoro da nema više ljudi koje sam jako volela da èitam.

Želim da se zahvalim Zangradu što nas je doveo ovde, Miriam koja nas je redovno èitala TAMO i komentarisala, Anarhisti, Radetu i ostalima koji su nas svojim pisanijem ubedili da dodjemo ovde.

Danas je tetki Ani rodjendan, pa sam pozvala Katu da prièuva Vuka dok ja sredim stan. Prvi koji joj je uživo èestitao roðendan je njen BuckoBuckoTrta Iako je rodjos, tetka radi, mora se.  

Napravila sam voæni kolaè od nektarina i sa dosta krema, kad sredim stan ostaje mi da ispeèem slane zalogaje sa sirom (u medjuvremenu, hranim Vuka, kao i obièno) i spremim ruèak. Poklon smo kupili juèe, nadam se da æe joj se dopasti MP3 player sa skoro giga memorijom.

Idem sad da radim, videæemo se kasnije.

Pozdrav!