Na ulici figuriraju prodavci bostana i oni koji su misleæi da æe nekom èarolijom pronaæi hladniji prostor u gradu od svojih malih vrelih kutija - e ti se ujedaju za dupeta. Svoja. Nikako medjusobno. Pomislim, kad taj prodavac bostana ko ošamuæena kvoèka sedi pored svog proizvoda, kako li je lubenici? On se nekako i skloni u hlad, a lubenèe - nikako. Poneki hrabriji bostandžija kruži po komšiluku i promuklo, glasom koji ga odaje da bi mu pivkan lego ko šamar budali reklamira "LUBENICEEEEE, SLATKEEEEEEE LUBANICEEEEEE!" Ne kaže da su pri tom i skuvane. Ma znamo mi to, al' se svi pravimo Toše.

"E lud èovek!" kaže moja Milijada iz svoje prilièno uspešno 'olaðene sobe. Milijada je prabaka. Još uvek za Vuka kaže - Dušan, kako se zvao moj drugi deda - njen Milan je umro pre nego što sam se rodila. "Ružno mi da kažem Vuk, uvek se setim one kovrdžave budale sa televizije. On je za mene Kolumbo i gotovo."

Branka ispratile u posmrtnoj tišini. K'o da se, Bože me saèuvaj, neæe vraæati. Spakovale mu po poklonèiæ, da ima po èemu da nas se seti u FR. Stolarka oèiju naduvenih od suza, veæ umorna od danonoænog plakanja u pauzama višednevnog-noænog opraštanja od svoje najveæe ljubavi pala Sinceri u zagrljaj kada je zatvorila vrata za njim. I plakala, i plakala... k'o devojèica koja nikada ranije nije razumela šta znaèi "ostati bez". Delegacija u sastavu Ljubièica i Sincera spavaju noæas kod nje. I ja bih... al' Vuk uvek ima prednost. Prioritet. I svu moju pažnju.

Tek sam se danas, iako je ovakva žega, opasuljila da sam ja posle 6 meseci ponovo bila u Beogradu, na Beer Festu. Preprièavam kumu veèeras sve kako je bilo, ništa ne preskaèem, ni Voju, ni Boru, ni strme uglaèane stepenice Kalemegdana, uganut zglob leve noge, smejanje do suza, "Plavu travu zaborava", kaubojsko podvriskivanje, popijeno Nikšiæko crno na toèenje na "Becks" štandu u "Jelen pivo" èaši... ni kako sam krenula da slušam Zvonka Bogdana i probam Ginis pivo... ali to je post za sebe, posebno æu o tome.

"Pogledaj nebo iznad nas, prošarano zvezdama i konstalacijama..." kaže mi Lik dok se tamani lubenica i prièa o kojeèemu. "Nema Meseca..." konstatujem. "Šta æe ti Mesec, kad sam ja tu?" kaže kroz smeh. Ih... ne znaš ti Mesec i Maslaèak, èudna je to veza. Pakuje cigarete u džep farmerica i dobaci preko stola, kao dašak prijatnog vetra "samo da proverim, 063-81...?" Dddaa... promucam. Namigne znalaèki, mahne. "Èujemo se..." Pratim ga pogledom dok nestane u mraku parkinga.

Savršen dan, pomislim. Zaokružen mirisom i bojom lubenice. A bilo je i kojeèega drugog. A noææææææææææææ... videæemo. To je veæ Vukova režija.