Vuk vrišti idalje. Otkljuèavam vrata i trèim niz stepenice. Na prva vrata, lupam. Komšinica otvara, ja uleæem i sada veæ potpuno panièno kažem da ne mogu da ga zaustavim, ne mogu da ga probudim, ne znam šta mu je. On vrišti bez prestanka veæ nekoliko minuta.

Umivamo ga. Poèinjem da mu pevam pesmu koju voli da pevam kad ga presvlaèim, plaènim glasom - negde u pozadini mojih misli prebiram gde mi je kljuè od auta, mobilni, njegova knjižica, kojim putem je najbrže stiæi do bolnice. Komšinica uzima zvonèiæ, koji èuva za svoje unuke od ovogodišnje Vrbice i zvoni kraj njegovog uha.

I tada... oseæam da se probudio. Gleda me u oèi i prepoznaje. Prestaje vrištanje. Samo plaè, kao kenjkanje. Stavlja mi dlanove na lice i zaranja glavu u vrat. Ljubim ga. Kao da ga nikada nisam ljubila. Stežem uz sebe. Poèinjem i sama da plaèem.

Prošlo je. Što god da je bilo. Popnem se do stana i spustim Vuka u kolica. Gleda TV i ubrzano diše dok zovem moje roditelje, pa njegovog pedijatra. Kaže mi da ga vodim u bolnicu ako se ponovi slièno. Oh Bože! Strepnja kakvu nikada nisam osetila, nekakve zle misli, slike i situacije, opsedaju me i ja ih guram od sebe, govorim „BUDI JAKA, SADA BUDI NAJJAÈA!“ pa prestajem da plaèem, odsecam prikopèane strahove i emocije – posmatram ga.

Oskar za glumu je mala nagrada za ono što sam uradila noæas. Sedim na podu pored kolica i pevušim mu, nasmešena, mazim ga po licu dok mu se oèi sklapaju. Unutra – led. Procesi. Razrade planova, scenarija za „šta ako...“. Proveravam u njegovoj torbi da li imam dovoljno pelena, maramica, priseæam se kako stojim sa mlekom, vodom, kašicama... Ako sluèajno poène ponovo, moram to da spakujem i budem spremna da odmah krenem. Taxi ne mogu da èekam. Moram to sama.

Posle 20min stiže moja mama. Vuk se budi, pruža ruke ka njenoj kosi i smeje se. Presvlaèim ga, igramo se, guèemo... sve je normalno, isto kao i uvek. On je ona beba-mazulja pred spavanje kakvu znam. I dok ležem pored moje mame i mog sina, ne mog da prestanem da drhtim. Spavao je više-manje normalno. Desetak puta bacao dudu na pod. Toliko puta sam ustajala i prala je pa vraæala. Jednom reèju – mrtvasam.

Vodim ga danas kod deèjeg neuropsihijatra. Najverovatnije je samo ružno sanjao. To je moje mišljenje. I njegova tetka je imala sliène faze. Mislim da je to. Ali, ipak, moram da proverim. U svakom sluèaju, sada i iskustveno znam šta znaèi samohrani roditelj.