Još sanjiva, uzimam prvi gutljaj snage za još jedan dan realnosti...
Gutljaj koji razbija svu nestvarnost; gde se spajaju miris i izmaglica nastala od podizanja zavese usnulosti i mira...Volim taj trenutak večnosti prikupljanja sebe i laganog prebacivanja u sasvim običnu životnu priču...Trenutak, koji sve češće razvlačim do poslednjih granica, ne bi li što duže trajao, koji stvorih za sebe i u kome uživam ...ostajem dugo u trenutku gde su šarenilom iscrtane želje, gde se snovi urezuju i mirno čekaju povratak...ostajem dugo u trenutku neobičnosti ostavljanja noći i ulaska u dan...jasno ga vidim, sa svom svojom užurbanošću, uobičajen, ubačen u kolotečinu...i produžavam svoj trenutak mira, obamrlosti,snevanja, gde mi je mir ocrtan na srcu, a snovi na licu...i ispijam gutljaj, po gutljaj, lagano, da ne izgubi smisao...skoro ritualno, da bi dodala na značaju tom trenutku tako jednostavnom, a veoma bitnom...
...Sve do poslednjeg gutljaja...kada sa nestankom mirisa već jasnije vidim...
Spremna, pravim prvi korak u svojoj realnosti i za sobom ostavljam talog,mrzovolje i lenjosti, koji se lako ispira pod mlazom vode...
Jednom ću, lagano, ceo dan, ispijati tu prvu...jutarnju...
