24/12/2007 - Srećan Božić

24/12/2007 - Lenjo Popodne

Umorna od magle, crvenih očiju željnih sklapanja, odlazim u pravcu kreveta pozivajući te svojim mirisom da pridružis mi se. Samo da ti kožu osetim pored sebe, da te udahnem par puta pre nego me izgubiš u modrom pogledu koji ušće je svim željama i strastima. Mirna sam. Ravnomernim disanjem činim uvertiru opuštanju mišica previše napetih zbog tvoje blizine. Skoro da sam uspela, kada tvoje ruke osetih na mojim ledjima. Kažiprstom iscrtavas bršljan od vrata, preko lopatica, pa sve do poslednjeg pršljena. Pripijaš se uz mene i ulaziš u carstvo otrova. Ritam se gubi u pomeranju tvojih kukova i magla mi opet peče oči. Ćutimo...pravimo se da spavamo.

21/12/2007 - Moja Želja

želim da me pamtiš vrelu  dok šetaš stazama neke zimske noći; želim da me sanjaš vlažnu, dok kroz pustinju svojih snova žedan pokušavaš da preživiš jutro; želim da me miluješ nežno, svaki put kad osetiš ogrubele dlanove kako bride zbog neostvarenosti jednog sna; želim da me osecaš na sebi, svaki put kada besciljno lutaš pustim ulicama tražeci u odjeku sopstvenih koraka, baš moj uzdah; želim da me ugnezdiš u oku I isplačeš kada želja za mnom počne da te guši; želim da me izbaciš iz sebe, zajedno sa poslednjim dimom prve jutarnje cigarette, ako ikada posumnjaš u moje pripadanje tebi…

19/12/2007 - Pogledom me svojim, dodirni ...nezno

Ne volim praznične euforije i usiljene osmehe svuda oko mene, samo zato što tako mora da bude. Najradje bih se sakrila u moje skrovište od buke i svih ostalih toksina koji mi truju um i ubrzavaju starenje kože. Otišla bih s tobom na kraj moga sveta i pokazala bih ti horizont jednog sasvim drugačijeg postojanja. Sa zorom bih ti ukazala na neka drugačija verovanja, na neke lepše norme svakodnevnog življenja, na neka zadovoljstva telom provocirana. I ljubav, tako jednostavna u svoj svojoj komplikovanosti, jednostavno bi nas opila plamenovima iz kamina. Dok dugo u noć ćutali bi sve tajne, gledali bi igru vatrenih plamenova kroz debelo staklo uzareno od naših poljubaca. Zadovoljni i mirni, tik pred otkucaj sata, spojili bi se kao dva plamena i odigrali njihov ples izvijanja. Tražio bi odgovore u meni,  dok ja bih te tačno u ponoć   poželela. Za još mnogo godina.

I ne bi učestvovali u masovnim farsama i obmanama, ne bi paradirali lažnim osmehom kroz prepune ulice kvazi kulturoloških dešavanja, ne bi izgovarali rutinska čestitanja, ne bi oblačili maske, koje bi ubrzo posle ponoći, razotkrile mnoga unakažena lica. Bili bi sami i svoji, dovoljni jedno drugom u zagrljaju, tela umornih, duša nezasitih uzajamnih mirisa. Ti bi me uzimao, a ja bih ti se poklanjala cela, iznova i iznova, kao najdivnija novogodišnja tek ispunjena, želja. I ti bi me ispunjavao neumorno...divnim emocijama, divljim potrebama, zadovoljnim osmesima, neopisivim osećanjima.

Tada bih bila tvoja.

Cela.

17/12/2007 - San Zimske Noci

Volela bih da bude noc. Da cekas me u sobi bez svetla, sa otkljucanim vratima. Stajao bi kraj prozora i dovrsavao poslednju cigaretu za taj dan. Cuo bi vrata, ali ne bi se okrenuo. Ja bih ti videla siluetu, ali ne i smesak na licu. Prisla bih ti i zagrlila te oko struka uzivajuci u tom trenutku spoznaje tvog tela i mirisa. Ti bi uzivao u trenutku mog pripijanja uz tebe i dlanove bi spustio preko mojih ruku naslanjajuci glavu na moje teme. Stajali bi tako par minuta, uzivajuci u vanzemaljskom osecanju posebnosti emocija koje bi nam strugale krvne sudove. Reci nam, napokon, ne bi bile potrebne. I znam pustila bih suzu koju ne bi video, od ciste radosti jer smo tu - sami i svoji. Nikoga oko nas. Okrenuo bi se sasvim polako ne ispustajuci mi ruke i zagledao se u moj lik na mesecini i strboj svetlosti koja bi obasjala vlaze usne. Spustio bi polako glavu i osetio ukus dugo cekanog ispunjenja. Drzao bi mi lice dlanovima i ljubio svaku poru koja odisala je zeljom. Previse bih preplasena bila da bih napravila i najmanji pokret, koji bi razbio svu magicnost tog trenutka.

A onda bi se aktivirao vulkan strasti.

Bez " dobro vece". Bez " kako si". Bez reci. Sirova strast rasirenih klesta, scepala bi nas kao rak zrtvu i cedila nas polako, bas tu, kraj tog prozora. Ne razmisljajuci da li nas neko moze videti, uzimali bi sve ono za cime dugo osecasmo telesnu bol. Zamaglili bi staklo i pomesali dahove, jecaje i tiho stenjanje duse od siline zadovoljstva koje bi je ispunilo, bas tu, bas tada, bas tako - na vrhu planine u drvenoj kolibi.

A onda bi sve utihnulo...

Stajali bi tako spojeni i zagrljeni kao dva gluvonema bica zeljna zadovoljstva. Lagano bih ti prelazila rukama preko ledja i trazila cvorove koji te cine napetim. Upoznavala bih tvoju kozu sa mojim dlanovima. A onda bi usne pozelele da se upoznaju i ja bih ti lagano skliznula iz zagrljaja. Polozila bih te na sto i castila se savrsenom, niskokaloricnom vecerom. Voda bi mi posla na usta od same pomisli na desert koji me vec ceka u svoj svojoj velicini i mami svojim izgledom. Kao prava prostakusa zeljna svega odmah i sad, progutala bih ga u jednom zalogaju, a onda dugo zadrzala u ustima uzivajuci u ukusu.

A ti bi onda progovorio...

Molio bi me da usporim, da sacekam malo, da ne zurim, da te ne izludim. Govorio bi mi sta ti cinim, ludeo bi od samog pogleda na mene hedonisticno raspolozenu i tako sebicnu u trenutku zadovoljavanja tvoga tela i ispunjavanja tvoje duse zamucenim pogledom koji blokira culo govora. I odvela bih te na obecani put do zvezde Danice, prosetali bi po mesecevoj svetlosti i okupali se u suncevim zracima. Tek onda bih ti dozvolila, da nestanes u meni i izgubis me zauvek u svojim fantazijama...

15/12/2007 - Sjaj u Oku

14/12/2007 - Ako su lagali mene i ja lazem Vas

Dodjem do te odaje, a onda stanem. Dugo gledam u ta vrata. Svaku neravninu savršeno glatkog drveta, znam by heart. Ponekad mi se cini da mogu videti otiske prstiju veštog majstora koji nekada davno, ko zna kad, glačao je hrapavo drvo predvidjeno za tamo neka vrata. Bezbojni lak, samo je malo promenio boju drveta, ne narušivši njegovu prirodnu lepotu. Kao ispucale usne kada se natope labelom, pa dobiju onu cudnovatu plišanost koja ih samo malo zarumeni. Dva staklena okna, matirana ili zadimljena, oduvek su predstavljala simbol Nedostižnosti. Kao mala penjala bih se na stolicu da samo malo gvirnem kroz to okno i upoznam se sa fenomenalnim svetom odraslih koji gušili su se u dimu i smejali toliko glasno, da su se moje usne takodje izvijale nekontrolisano. Ceo taj svet odraslih, bio je tada i ostao, smo silueta. Samo obris koji se nazirao kroz dimljeno staklo Nedostižnosti.

Kvaka je bila od kovanog gvoždja. Vrlo apstraktna za to neko doba jednostavnosti i otsutnosti kiča. Morala sam svom težinom da legnem na nju u cilju otvaranja vrata u spoljni svet. Sada stojim i gledam je, jednim bih prstom mogla da je otvorim, a ne smem. Gde mi je nestala sva ona detinja hrabrost koja nije dozvoljavala podsvesti da se meša u trenutno donešene odluke riskantnih poteza...Znala sam da kačim bade-mantil na tu kvaku, a to je izludjivalo moju maku. Svaki put kad bi ušla da mi poželi laku noć, bade-mantil bi pao i onda bi krenula poznata priča o količini repeticije da ne kačim ništa na kvaku! Eh, tada sam pravila facu kada bih slušala pridiku; sada mi sećanje izmami samo osmeh.

Dve Nedostižnosti su bile relativno visoko, kao što sam već pomenula, pa je onda nalepnica  Kalimero zavrsila u savreno ocenjenoj sredini izmedju dve nedostižnosti, ali malo niže. To je izazvalo revoluciju u kuci, jer zaboga, kako skinuti sad to? Najlogičnije pitanje koje je prolazilo kroz moju glavu tada, a ostalo zapamćeno do sada, bilo je "Zašto skidati nešto tako lepo, kao što je Kalimero? ". Nikad ga nisam glasno prozborila, ali kažu, da moj pogled govori više od hiljadu reči. Ako im je za verovati.Kalimero i dalje stoji tu.

Sada stojim ispred te odaje, razdvojene tim poznatim vratima, i razmišljam da li da posegnem za kvakom i otvorim svoju sigurnost, udjem u nju i zaključam mesinganim ključem vrata za sobom, ili da ostanem u ovom spoljašnjem svetu, okrutnom svetu odraslih koji i dalje guše se u dimu, ali ne smeju se više tako da se moje usne nekontrolisano izvijaju, i izborim se napokon za svoje mesto pod ovim belim oblacima iz kojih ispadaju nežne bele pahulje. Pa nije ovaj svet odraslih ni toliko strašan jednom kada dorasteš i dostigneš Nedostižnosti. Šta ako otvorim vrata i ugledam onu malu, plavu devojčicu kako privlači stolicu ne bi li ukrala sekvencu životarenja odraslih u nekom drugom vremenu, boljem vremenu, sigurnijem vremenu, spokojnijem vremenu kada nisi morao da razmišljaš hoćeš li imati dovoljno ovog meseca za ratu kredita i paketić za dete...

Neka, drugi put...moram da budem odrasla dok mi deca ne odrastu jos malo.:)

9/12/2007 - Sve tvoje

Tvoje su ruke previše fine za moju kožu. Tvoj dah je previše vreo za moj vrat. Tvoje su usne premekane da bi na mojim grubim, ispucalim od hiljadu neostvarenih želja, željno upijale strast. Tvoj je jezik previše gladak da bi se sa mojim reljefastim ukrštao. Tvoja je koža previše nežna da bi niz nju skliznula moja gruba ruka, moje ispucale usne, moj reljefasti jezik. Možda samo moja suza može preći preko tvoje kože i pomaziti je sasvim blago, da je ne naježi, da je ne uznemiri, da je ne povredi.

Tvoja je reč previše mirna da bi moja uzburkala krv u njoj pronašla utehu. Tvoje je sve previše iskreno, da bi moglo da spere hiljade laži u kojima sam ogrezla. Tvoj je pogled previše pitom, da bih u oku mogla ovako divlja da ti se izgubim.

Sve sam ti to kazivala, a onda si poželeo da se sam uveriš u sve to. I ja se pojavih pred tobom.

A ti...gledao si me dugo, dugo.

Analizirao si svaki pokret, svaki poru, svaku boru, svako spuštanje pogleda i skriveni osmeh,  " previše si nežna", kažeš, a ja se zapitam zbunjeno da li je moguće da ne osećaš vatru koju razbuktiš samo jednim pokretom ruke. Nesvesnim. Spontanim. Usporenim.

Oduzimao si mi dah svaki put kad si posezao za mnom kao za poslednjom cigaretom - lagano i sa poštovanjem, kao gospodar svog nepostojećeg vremena, koji jedino što želi da radi, jeste da uživa u toj poslednjoj cigareti. Mutio si mi razum svaki put kada si mi dovodio čula do fantastične ekstaze, tek tankom linijom razdvojene od savršene agonije požude.

A ja sam ti se davala...cela i potpuna. Nisam štedela ni jedan uzdah, ni jedan dah, ni jednu reč, ni jedan vrisak koji odvodio nas je u čarbne šume nedoživljenih osećanja koja rastu na samoj granici ludila. I igrala sam, igrala, igrala na podijumu tvoje mašte, kretala se najfinijim pokretima, obmotavala najtananijim nežnostima, ne skidajući pogled sa tebe, igrajući samo za tvoje oči, smejući se samo za tvoju dušu, bivala tvoja ... umorno bih završavala svoju tačku zavodjenja, klečeći pred tobom, polako puzeći ka tebi i tiho obmotavajući usne oko osetljivosti koja nam je bila karta za još jedan put do središta zemlje. i onda, zamenjenih uloga, ja sam kao rodjeni hedonista, uživala u tebi, sebično ti nedozvoljavajući da posegneš za mnom svojim grubim rukama, držala se na distanci da mi vrat ne izgoriš svojim vrelim dahom, na sigurnoj daljini držala usne i jezik, da ih ne bi povredio ispucalim usnama od nečujnih uzdaha i jezika izbrazdanog mojim ukusima, sve dok se ne bih napojila slatkastim ukusom tvoje ljubavi, koju osećala bih dugo, dugo kako klizi mi niz grlo i greje utrobu savršenim osećanjem pripadanja.

1/12/2007 - San Zimskog jutra -I-

Hladnoca ima miris isto kao sto ga i vrelina ima. Nisu to arome iz obliznjih prodavnica brze hrane ili parfimerija; ne, to su specificni mirisi: hladnoca ima aromu reskosti i djumbira, a vrelina ima miris cimeta i kamena usijanog od sunca. Ko nije pomirisao vreo kamen, verovatno ne zna o cemu pricam. Jedan od dva savrsena osecaja na dlanu; prvi je vreo kamen, a drugi tvoje usne socno priljubljenje uz moj dlan. Skoro podjenako vrele kao kamen koji se satima pekao na suncu i polako dostizao sam vrh usijanja. Peče kamen - peku tvoje usne. A opekotine lizem danima posle toga, ne bi li izlecila sprzenu kozu na kojoj ce zauvek ostati oziljak vidljiv samo jednoj nijansi plave.

Tog jutra je bilo ledeno. Reska hladnoca mirisala je intenzivno, pokusavajuci da prkosi jakom mirisu borova i jela koji su nas krili od radoznalih ociju. Na vrhu sveta, sami i svoji, u trenutnoj svojevoljno izazvanoj amneziji, gledali smo se kao dva rivala ne ispustajuci glas vec samo vreli dah koji je u oblaku dima isticao iz nas. Mogla sam da osetim miris tvoje koze, ciste i dovoljno ohladjene da skupi sve pore. Mogla sam da cujem otkucaje tvoga srca koji tukli su u sve brzem ritmu podsecajuci na domorodacki tam-tam koji upozorava na opasnost. Mogla sam da ocrtam svaku nijansu koja prelivala se u oku. Mogla sam da te dodirnem - ali nisam.

Stajala sam postojano, osecajuci kako mi sneg ledi prste na nogama, ne skretajuci pogled ka predivnom prizoru zimzelene idile otezale od bremena snega; stajala sam i cekala da pokazes znak slabosti i posegnes za mnom samo jedan delic sekunde brze no sto je situacija propisivala. Ali ne. Ni jedan pokret nisi nacinio da razbijes caroliju u kojoj smo se zadesili sasvim slucajno, sasvim neplanirano i sasvim pogresno. Ponudjeni jedno drugom na dlanu, dostupni svim pritajenim zeljama i niskim strastima koje vinule bi nas jos dalje do neba, paralizovano smo stajali i zeljno udisali jedno drugo.

A onda je ruka krenula ka mom vratu...

Jednostavan pokret, cini se refleksna reakcija na ogoljenost moga vrata. Neko bi pomislio da je to lep gest nekoga ko zeli da pokrije neznost i belinu od reskog vazduha. Neko bi primetio da je to nezan gest, mnogi bi kazali romantican. A ja se secam te prve polovine beskonacnosti tog podizanja ruke. Posle toga se sve pretvorilo u cudnovatu belinu bez oblika i boja, koja je kao filter propustala neznost tvojih prstiju, sporost tvojih pokreta i tesko disanje koje oblikovalo se vrelim dahom arome zrelog nara. A nar je tako socan i pun nektara...

30/11/2007 - Ljubavna prica

 "Kao da je juce bilo. Cekala sam da stignes iz daleka, da se napokon spojimo. Iscekivala sam taj trenutak, tajno se moleci svemu svetom da taj trenutak bude onaj pravi, da mi budemo pravi, da budemo na pravom mestu. I bili smo. Sve one pozitivne vibracije koje smo kroz glas osecali, pretocismo u tom jednom jedinom trenutku i zagrljaju. I nista nije zamutilo cistotu emocije koju smo osecali. I nista je umanjilo nije. I nista nikada i nece.

 A sve je pocelo bezazleno i slucajno. Znas, cesto se pitam, zasto se slucajnosti ne desavaju malo cesce? Zasto smo s godinama sve proracunatiji i sve vise iskljucujemo slucajnost kao opciju? Cesto se pitam i sta smo mi "onim" ljudima zgresili da pokusaju da nas rastave? Nikoga nismo dirali - gledali smo samo jedno u drugo. Ti u mene kao u ikonu, ja u tebe kao u poslednjeg andjela. I voleli smo se. Najcistijom ljubavlju koju sam ikada osetila. Pravom, netaknutom ljubavlju koja se desi jednom u milion godina. Bez lazi, bez prevara, bez obmana i iluzija. Bez sumnji. Prvi put i poslednji verovatno, sam osetila moc i istinitost reci "Volim te". A voleo si me. Kao sto niko nikada nije i nece. I ja sam tebe. Kao sto nikoga nikada vise necu. A reci cu jos ko zna koliko puta "Volim te", samo nijedno nece biti isto, kao ono sto sam tebi prosaputala one noci u planini.

 Sve je bilo pravo, osim vremena u kome smo se sreli. Samo je vreme bilo pogresno. I mi na to nismo mogli da uticemo. Uzimali smo onoliko koliko nam se pruzalo, grabili sto vise. Ti si pokusavao da me otrgnes iz kandzi straha, a ja sam tebe pokusavala da zauvek utisnem u sebe. Strah je pobedio. Otisak nije ostao, vec samo brazda. Duboka, uzana brazda po sred duse. Brazda, koju niko nikada nece moci da zaceli jer nece biti Ti. Nece imati onaj zaljubljeni pogled i tonu strpljenja da me voli i cuva, da me shvati i stiti. Nece imati onaj blagi osmeh i boru kraj usne koju ljubila sam toliko puta. Nece imati onaj opojni miris kože koji osetim svaki put kada udahnem duboko. A onda zadrzim dah. Niko nece moci da nadjaca emociju koja jos uvek, negde na dnu srca, jauce za tobom. Niko nece moci da voli cistije i postojanije. Niko nece uspeti da mi te iz pora ocisti, ma koliko pazljivo me mazio prociscavajuci mi kozu pilingom neznih reci. Nikome necu biti Mila...a ti nijednoj neces biti Milo. I to je sudbina sa kojom sam se ja pomirila."

28/11/2007 - Ostani

Kada dodjes posle dugog putovanja

I uzelis se toplog vazduha ispunjenog mirisom vanile,

Dodji kod mene

i ostani...

Kada dodjes posle neprospavane noci

I uzelis se mekane koze koja ti se raduje,

Dodji kod mene

i ostani...

Kada dodjes posle uzaludnih pokusaja

da ostanes tamo negde, sa tamo nekom

I uzelis se iskrenosti,

Dodji kod mene

i ostani...

Kada dodjes promrzo od emotivne frigidnosti

I uzelis se erupcije emocija koje cuvam u sebi,

Dodji kod mene

i ostani...

Kada dodjes iz Starog grada greha

i uzelis se sigurnosti,

Dodji kod mene

i ostani...

   ...u meni ...

27/11/2007 - Dobrodosao U Mene

Volim trenutak kada osetim kako me koža onoga koga volim, upija, absorbuje lagano, menja boju pod mojim dodirima i otvara pore pod mojim mirisima. Udiše me. Volim pogled pun obožavanja koji čini me predmetom basnoslovne vrednosti, koji skida me lagano, bez ikakve žurbe, strpljivo, s ljubavlju, koji uzdiže me i spušta me podjednako brzo. Volim dah na vratu koji bez imalo vlage ostavlja pečat vreline i jednog trenutka. Volim ruke koje svoje puteve znaju, koje ne lutaju već namenski se gube u mojim dolinama, u mojim snovima, u mojim fantazijama, u mojim mislima. Volim glas koji sasvim tiho zna mi reći urlikom da sam mu potrebna. Volim miris koji zapara mi čula i u ludilo ih povede.

Uzdignuta visoko tvojim rukama, zabacujem glavu i poturam ti grudi. Prepuštena kao snu, zatvorenih očiju prepuštam se uživanju - baš sa tobom, baš tu, baš tako. Vreme gubi značaj u trenutku kada shvatam, da po prvi put u životu ja Jesam na pravom mestu,  ja Jesam u pravom vremenu, ja Jesam sa pravom osobom. Spuštaš me lagano, a ja od miline ječim i ukalupljujem te u sebe. Dišem teško i molim vrisak da probije iz mene, da se oslobodi, da mi iz grudi izleti bez kontrole i rastera ptice iz krošnje pod prozorom.