14/12/2007 - Ako su lagali mene i ja lazem Vas
Dodjem do te odaje, a onda stanem. Dugo gledam u ta vrata. Svaku neravninu savršeno glatkog drveta, znam by heart. Ponekad mi se cini da mogu videti otiske prstiju veštog majstora koji nekada davno, ko zna kad, glačao je hrapavo drvo predvidjeno za tamo neka vrata. Bezbojni lak, samo je malo promenio boju drveta, ne narušivši njegovu prirodnu lepotu. Kao ispucale usne kada se natope labelom, pa dobiju onu cudnovatu plišanost koja ih samo malo zarumeni. Dva staklena okna, matirana ili zadimljena, oduvek su predstavljala simbol Nedostižnosti. Kao mala penjala bih se na stolicu da samo malo gvirnem kroz to okno i upoznam se sa fenomenalnim svetom odraslih koji gušili su se u dimu i smejali toliko glasno, da su se moje usne takodje izvijale nekontrolisano. Ceo taj svet odraslih, bio je tada i ostao, smo silueta. Samo obris koji se nazirao kroz dimljeno staklo Nedostižnosti.
Kvaka je bila od kovanog gvoždja. Vrlo apstraktna za to neko doba jednostavnosti i otsutnosti kiča. Morala sam svom težinom da legnem na nju u cilju otvaranja vrata u spoljni svet. Sada stojim i gledam je, jednim bih prstom mogla da je otvorim, a ne smem. Gde mi je nestala sva ona detinja hrabrost koja nije dozvoljavala podsvesti da se meša u trenutno donešene odluke riskantnih poteza...Znala sam da kačim bade-mantil na tu kvaku, a to je izludjivalo moju maku. Svaki put kad bi ušla da mi poželi laku noć, bade-mantil bi pao i onda bi krenula poznata priča o količini repeticije da ne kačim ništa na kvaku! Eh, tada sam pravila facu kada bih slušala pridiku; sada mi sećanje izmami samo osmeh.
Dve Nedostižnosti su bile relativno visoko, kao što sam već pomenula, pa je onda nalepnica Kalimero zavrsila u savreno ocenjenoj sredini izmedju dve nedostižnosti, ali malo niže. To je izazvalo revoluciju u kuci, jer zaboga, kako skinuti sad to? Najlogičnije pitanje koje je prolazilo kroz moju glavu tada, a ostalo zapamćeno do sada, bilo je "Zašto skidati nešto tako lepo, kao što je Kalimero? ". Nikad ga nisam glasno prozborila, ali kažu, da moj pogled govori više od hiljadu reči. Ako im je za verovati.Kalimero i dalje stoji tu.
Sada stojim ispred te odaje, razdvojene tim poznatim vratima, i razmišljam da li da posegnem za kvakom i otvorim svoju sigurnost, udjem u nju i zaključam mesinganim ključem vrata za sobom, ili da ostanem u ovom spoljašnjem svetu, okrutnom svetu odraslih koji i dalje guše se u dimu, ali ne smeju se više tako da se moje usne nekontrolisano izvijaju, i izborim se napokon za svoje mesto pod ovim belim oblacima iz kojih ispadaju nežne bele pahulje. Pa nije ovaj svet odraslih ni toliko strašan jednom kada dorasteš i dostigneš Nedostižnosti. Šta ako otvorim vrata i ugledam onu malu, plavu devojčicu kako privlači stolicu ne bi li ukrala sekvencu životarenja odraslih u nekom drugom vremenu, boljem vremenu, sigurnijem vremenu, spokojnijem vremenu kada nisi morao da razmišljaš hoćeš li imati dovoljno ovog meseca za ratu kredita i paketić za dete...
Neka, drugi put...moram da budem odrasla dok mi deca ne odrastu jos malo.:)
|
