17/12/2007 - San Zimske Noci

Volela bih da bude noc. Da cekas me u sobi bez svetla, sa otkljucanim vratima. Stajao bi kraj prozora i dovrsavao poslednju cigaretu za taj dan. Cuo bi vrata, ali ne bi se okrenuo. Ja bih ti videla siluetu, ali ne i smesak na licu. Prisla bih ti i zagrlila te oko struka uzivajuci u tom trenutku spoznaje tvog tela i mirisa. Ti bi uzivao u trenutku mog pripijanja uz tebe i dlanove bi spustio preko mojih ruku naslanjajuci glavu na moje teme. Stajali bi tako par minuta, uzivajuci u vanzemaljskom osecanju posebnosti emocija koje bi nam strugale krvne sudove. Reci nam, napokon, ne bi bile potrebne. I znam pustila bih suzu koju ne bi video, od ciste radosti jer smo tu - sami i svoji. Nikoga oko nas. Okrenuo bi se sasvim polako ne ispustajuci mi ruke i zagledao se u moj lik na mesecini i strboj svetlosti koja bi obasjala vlaze usne. Spustio bi polako glavu i osetio ukus dugo cekanog ispunjenja. Drzao bi mi lice dlanovima i ljubio svaku poru koja odisala je zeljom. Previse bih preplasena bila da bih napravila i najmanji pokret, koji bi razbio svu magicnost tog trenutka.

A onda bi se aktivirao vulkan strasti.

Bez " dobro vece". Bez " kako si". Bez reci. Sirova strast rasirenih klesta, scepala bi nas kao rak zrtvu i cedila nas polako, bas tu, kraj tog prozora. Ne razmisljajuci da li nas neko moze videti, uzimali bi sve ono za cime dugo osecasmo telesnu bol. Zamaglili bi staklo i pomesali dahove, jecaje i tiho stenjanje duse od siline zadovoljstva koje bi je ispunilo, bas tu, bas tada, bas tako - na vrhu planine u drvenoj kolibi.

A onda bi sve utihnulo...

Stajali bi tako spojeni i zagrljeni kao dva gluvonema bica zeljna zadovoljstva. Lagano bih ti prelazila rukama preko ledja i trazila cvorove koji te cine napetim. Upoznavala bih tvoju kozu sa mojim dlanovima. A onda bi usne pozelele da se upoznaju i ja bih ti lagano skliznula iz zagrljaja. Polozila bih te na sto i castila se savrsenom, niskokaloricnom vecerom. Voda bi mi posla na usta od same pomisli na desert koji me vec ceka u svoj svojoj velicini i mami svojim izgledom. Kao prava prostakusa zeljna svega odmah i sad, progutala bih ga u jednom zalogaju, a onda dugo zadrzala u ustima uzivajuci u ukusu.

A ti bi onda progovorio...

Molio bi me da usporim, da sacekam malo, da ne zurim, da te ne izludim. Govorio bi mi sta ti cinim, ludeo bi od samog pogleda na mene hedonisticno raspolozenu i tako sebicnu u trenutku zadovoljavanja tvoga tela i ispunjavanja tvoje duse zamucenim pogledom koji blokira culo govora. I odvela bih te na obecani put do zvezde Danice, prosetali bi po mesecevoj svetlosti i okupali se u suncevim zracima. Tek onda bih ti dozvolila, da nestanes u meni i izgubis me zauvek u svojim fantazijama...