1/12/2007 - San Zimskog jutra -I-
Hladnoca ima miris isto kao sto ga i vrelina ima. Nisu to arome iz obliznjih prodavnica brze hrane ili parfimerija; ne, to su specificni mirisi: hladnoca ima aromu reskosti i djumbira, a vrelina ima miris cimeta i kamena usijanog od sunca. Ko nije pomirisao vreo kamen, verovatno ne zna o cemu pricam. Jedan od dva savrsena osecaja na dlanu; prvi je vreo kamen, a drugi tvoje usne socno priljubljenje uz moj dlan. Skoro podjenako vrele kao kamen koji se satima pekao na suncu i polako dostizao sam vrh usijanja. Peθe kamen - peku tvoje usne. A opekotine lizem danima posle toga, ne bi li izlecila sprzenu kozu na kojoj ce zauvek ostati oziljak vidljiv samo jednoj nijansi plave.
Tog jutra je bilo ledeno. Reska hladnoca mirisala je intenzivno, pokusavajuci da prkosi jakom mirisu borova i jela koji su nas krili od radoznalih ociju. Na vrhu sveta, sami i svoji, u trenutnoj svojevoljno izazvanoj amneziji, gledali smo se kao dva rivala ne ispustajuci glas vec samo vreli dah koji je u oblaku dima isticao iz nas. Mogla sam da osetim miris tvoje koze, ciste i dovoljno ohladjene da skupi sve pore. Mogla sam da cujem otkucaje tvoga srca koji tukli su u sve brzem ritmu podsecajuci na domorodacki tam-tam koji upozorava na opasnost. Mogla sam da ocrtam svaku nijansu koja prelivala se u oku. Mogla sam da te dodirnem - ali nisam.
Stajala sam postojano, osecajuci kako mi sneg ledi prste na nogama, ne skretajuci pogled ka predivnom prizoru zimzelene idile otezale od bremena snega; stajala sam i cekala da pokazes znak slabosti i posegnes za mnom samo jedan delic sekunde brze no sto je situacija propisivala. Ali ne. Ni jedan pokret nisi nacinio da razbijes caroliju u kojoj smo se zadesili sasvim slucajno, sasvim neplanirano i sasvim pogresno. Ponudjeni jedno drugom na dlanu, dostupni svim pritajenim zeljama i niskim strastima koje vinule bi nas jos dalje do neba, paralizovano smo stajali i zeljno udisali jedno drugo.
A onda je ruka krenula ka mom vratu...
Jednostavan pokret, cini se refleksna reakcija na ogoljenost moga vrata. Neko bi pomislio da je to lep gest nekoga ko zeli da pokrije neznost i belinu od reskog vazduha. Neko bi primetio da je to nezan gest, mnogi bi kazali romantican. A ja se secam te prve polovine beskonacnosti tog podizanja ruke. Posle toga se sve pretvorilo u cudnovatu belinu bez oblika i boja, koja je kao filter propustala neznost tvojih prstiju, sporost tvojih pokreta i tesko disanje koje oblikovalo se vrelim dahom arome zrelog nara. A nar je tako socan i pun nektara...
|
)