28.5.2008
ОТАЦ, ЈА И КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ
Категорија Zapisi na margini
Отац и ја нисмо заједно гледали утакмице, као што бисмо радили да сам се родила као син. Уместо фудбала, гледали смо каубојске филмове. Све је почињало петком, кад је у дневном листу излазио ТВ-програм у којем би једно од нас двоје подвукло хемијском оловком термин за наше викенд-дружење. У заказано време заузимали смо бусије испружени на склопљеним каучима у мојој соби. Тада сам имала шест-седам година и не сећам се кад смо престали с тим. Или је, можда, престало емитовање каубојаца викендом. Сећам се да сам научила латиницу читајући титл испод коњских копита и прашњавих каубојки са мамузама.Гледали смо не коментаришући, посвећено и озбиљно, јер у питању је била озбиљна ствар: обрачун између добрих и злих. Све је било једноставно и савршено јасно: црно је било црно, бело - бело. Да, било је и сивих типова, прелетача, али они су били млакоње, умирали су неупечатљиво, од рикошета или неким другим случајем. Тамо, на екрану - крв и зној, меци, борба на смрт, а овамо - нас двоје који добро знамо ко ће да победи.  С позиције мог кауча повремено бих погледала мирну ћелу (само тај део оца сам могла да видим), и са те ћеле изливао се спокој на мене и читаву собу. Отац је ћутао, али је његова ћела исијавала поруке које, сада први пут, покушавам да обликујем у речи: „Ако си на страни добра, победићеш и када њих има више и када су јачи и када изгледа немогуће да победиш”, и у том стилу.Сада иду неки други филмови у којима пречесто побеђују негативци, у којима је све некако конфузно, које гледаш и хваташ себе да навијаш за црне док побеђују сиви, а бели су премазани свим бојама. Последњи филм који сам одгледала, филм о два каубоја, није уопште био каубојски.  Нема везе, имам оно што ми је потребно кад пригусти. Кад делује да су они јачи, или да их има превише, затворим очи, удахнем мир који исијава татина ћела и у глави почне сама да се одмотава моја мала мантра, која иде овако:Док живим живот који нисам бирао сам, о сухом вјетру с југа моја душа сања. Ја чујем буку стада, видим у даљини град, а танка слика јаве постаје све тања... Отворим очи и побеђујем. Anotherone bites the dust... |
Коментари
29.5.2008 - 09:42
|
|
|
|
|
Послао 30.5.2008 - 00:35
|
|
|
|
|
Послао