Kakvu pije�?

ХЛЕБ БЕЗ МОТИКЕ

Sat, 31 May 2008 08:46:00 +0200

        Био једном један сељак, који је сејао жути кукуруз, окопавао га, брао, крунио, млео и јео од њега жуту проју.
        Сељак је одмалена слушао да нема хлеба без мотике, али је видео нешто друго: хлеб од белог пшеничног брашна стечен без мотике од седам до три.
        Сељак је продао земљу и купио оно што је потребно да би живот био лагоднији: стан, кола, намештај за у стан, па одело за уз кола, па нов намештај, јер је стари убрзо застарео, а о одећи да и не говорим...
        Град је нудио још једну олакшицу: хлеб без мотике могао је да се добије и на кредит. Кредит је сељаку омогућио и то да га ујутро, уместо кукурикања, мукања и блејања, буде севање у глави и тиштање под ребрима. Крвна слика је показала висок холестерол, триглицериде, и шта још све не. Доктор је рекао: „Никако бели хлеб, од њега скаче холестерол! Само кукурузно брашно, то је смрт за триглицериде, а ако је од жутог кукуруза, још боље.”
       Бивши сељак, садашњи болесник, збуњено је климнуо главом.
        Доктор је наставио са здравственим саветима: „Обавезно контакт са природом, свеж ваздух, физичка активност, мало баштица, мало мотичица, разумете.”
        Болесник је с разумевањем климнуо главом, јер је напокон разумео да је, тражећи хлеб без мотике, завршио тражећи проју преко хлеба.
       У првој продавници здраве хране бивши сељак је купио кукурузно брашно које је коштало више од Фиделинке ТИП-400, и он је, плаћајући, још једном климнуо главом.
        И наставио је да клима, клима и дан-данас, а они који га познају мисле да је у питању старост.

ОТАЦ, ЈА И КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ

Wed, 28 May 2008 19:16:00 +0200

    Отац и ја нисмо заједно гледали утакмице, као што бисмо радили да сам се родила као син. Уместо фудбала, гледали смо каубојске филмове.
       Све је почињало петком, кад је у дневном листу излазио ТВ-програм у којем би једно од нас двоје подвукло хемијском оловком термин за наше викенд-дружење. У заказано време заузимали смо бусије испружени на склопљеним каучима у мојој соби. Тада сам имала шест-седам година и не сећам се кад смо престали с тим. Или је, можда, престало емитовање каубојаца викендом. Сећам се да сам научила латиницу читајући титл испод коњских копита и прашњавих каубојки са мамузама.
       Гледали смо не коментаришући, посвећено и озбиљно, јер у питању је била озбиљна ствар: обрачун између добрих и злих. Све је било једноставно и савршено јасно: црно је било црно, бело - бело. Да, било је и сивих типова, прелетача, али они су били млакоње, умирали су неупечатљиво, од рикошета или неким другим случајем. Тамо, на екрану - крв и зној, меци, борба на смрт, а овамо - нас двоје који добро знамо ко ће да победи.
       С позиције мог кауча повремено бих погледала мирну ћелу (само тај део оца сам могла да видим), и са те ћеле изливао се спокој на мене и читаву собу. Отац је ћутао, али је његова ћела исијавала поруке које, сада први пут, покушавам да обликујем у речи: „Ако си на страни добра, победићеш и када њих има више и када су јачи и када изгледа немогуће да победиш”, и у том стилу.
       Сада иду неки други филмови у којима пречесто побеђују негативци, у којима је све некако конфузно, које гледаш и хваташ себе да навијаш за црне док побеђују сиви, а бели су премазани свим бојама. Последњи филм који сам одгледала, филм о два каубоја, није уопште био каубојски. Нема везе, имам оно што ми је потребно кад пригусти. Кад делује да су они јачи, или да их има превише, затворим очи, удахнем мир који исијава татина ћела и у глави почне сама да се одмотава моја мала мантра, која иде овако:

Док живим живот који нисам бирао сам,
о сухом вјетру с југа моја душа сања.
Ја чујем буку стада, видим у даљини град,
а танка слика јаве постаје све тања...

       Отворим очи и побеђујем. Anotherone bites the dust...

I CREATED A MONSTER!

Sun, 18 May 2008 08:07:00 +0200

       Пре неки дан сазнадох да је одржан већ 10. или 11. конгрес пренаталне психологије, и ту ми, дефинитивно, пуче филм. Значи, стизаће нам још соли за наше већ пресољене памети, а на тему шта све ембрион чује, осећа и снује у мајчиној утроби.
       Да се малко подсетимо првих штампаних лекција о пренаталном животу.
        Према научним истраживањима (или нагађањима), ембрион осећа да ли је жељен или не. У случају да га, рецимо, мајка жели, а отац не жели, ембрион може да се одлучи за самоубиство! Ако, осећајући се жељено, ипак реши да опстане, онда даље строго водите рачуна о томе шта ћете јести, шта ћете рећи, шта слушати, како се осећати и шта мислити, јер све то утиче на наш ембрион. Да буде још сложеније: не можете га слагати, претварати се да нисте бесни онда кад јесте и бесни и свесни непожељности такве емоције.
        Да рађамо себи тиране, то је већ поодавно јасно, а сад нам, ево, стављају до знања да тиранија почиње пре порођаја. Дакле, од тренутка кад се у жени зачне нови живот, она као да постаје боравиште свечујећег и свеосећајућег бића на које утиче све што она ради и доживљава. Зар то није застрашујуће? А колико тога што јој се дешава, жена уопште може да контролише, и у коликој мери? И, шта да ради с тим сазнањем да она својим осећањима формира своје дете? Да бира осећања?!
        Кад се сетим незадовољства ширим и ужим окружењем у којем сам изнела обе трудноће, мора да сам, у светлу пренаталне психологије, створила два Франкештајна! Засад им се не познаје. Ако приметим нешто сумњиво, писаћу даље.

ЖИВОТ КАО ИМИТАЦИЈА ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Sun, 11 May 2008 15:48:00 +0200

Да ли сте икада размишљали о томе какви бисте били да никада нисте гледали ТВ?

Како бисте се љутили да нисте видели телевизијског јунака како се љути?

        Како бисте се љубили?
        Како бисте се свађали?
        Да ли бисте умели, у бесу, да залупите вратима, разбијете тањир, одјурите колима у ноћ?
        Како бисте се удварали?
        Какво би значење имале речи волим те и извини, да их нисте чули небројено пута на ТВ-у?
        Како бисте лагали?
        Како бисте плакали?
        Како бисте мрзели?
        Како бисте молили?
        Како бисте волели?
        Како бисте дисали?
        Да ли бисте, уопште, умели да живите, а да нисте видели на ТВ-у како се то ради?

БЕЛЕШКЕ СА ПРЕДАВАЊА ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА

Sat, 10 May 2008 20:29:00 +0200

Проф. Владета Јеротић је у четвртак, 8. маја 2008. године, на позив Прве крагујевачке гимназије, одржао предавање на тему „Метаморфозе љубави”. Организатор је био изненађен бројем људи који су дошли да чују предавање. Ја сам добро знала шта да очекујем, па сам дошла двадесетак минута раније и успела да заузмем седаће место. И овај пут сам понела свеску и оловку. То захтева начин његовог излагања, асоцијативан и згуснут, а још више мој доживљај предавача као Учитеља.

        Било да је у ТВ-емисијама или уживо, Владета Јеротић је исти: пре свега, јединствен, мудар и радознао, истовремено загледан споља и унутра. Присуствовала сам још двама његовим предавањима: једном је тумачио „Слово љубве” Деспота Стефана, други пут је говорио на тему трансформације мушко-женских односа. Уз та предавања и уз емисију „Агапе”, коју редовно пратим на Студију Б, закључила сам да, без обзира на задату тему, Јеротић увек говори о истом: о човеку, животу, љубави и Богу.
        Водећи излагање путем просторне спирале, стално се удаљавајући и враћајући оси свог предавања, Јеротић нас доводи до питања на која се своде сва питања: вера? љубав? нада? Ако успеш да се одредиш у односу на ова три ослонца, онда си нашао разрешење свих својих загонетки.
        Ево дела онога што је Владета Јеротић рекао говорећи на тему „Метаморфозе љубави”:

Чувајте свој језик. Немојте користити стране изразе онде где постоји реч на српском језику. Реч метаморфозе има српски израз преображаји. Недавно сам добио „Речник турцизама”, сарајевско издање; интересантно је да за скоро све те речи постоји израз на српском.

Питање које ми често постављају на трибинама јесте: „Шта је то љубав?” Потпуна дефиниција љубави била би и сувише компликована. Једна од могућих дефиниција је: „волим, а не тражим да ме волиш”, или „љубав је одрицање”.

Недавно сам држао предавање на тему „Љуби ближњега свога као самога себе” и морао сам да се чувам песимистичког закључка да у ХХI веку људи мало воле себе. Себичан човек не воли себе.

Љубав почиње од пренаталног доба. Ембрион осећа да ли је жељен или не.

Све треба радити с љубављу. Домаћица треба да воли да спрема храну, од тога зависи добро варење.

Све болести које постоје данас постојале су и раније – све почиње од психе. Мозак је оруђе душе, за хришћане.

Од 17% спонтаних побачаја у Србији, преко 50% је психичке природе. Мајка одбаци плод из овог или оног разлога. Понекад зато што муж не одобрава трудноћу.

Ум, разум, емоције и тело – ове четири компоненте чине брак. Будите срећни ако уклопите две.

Владику Иринеја сам два пута чуо како каже да је данас лакше бити у манастиру него у браку.

У нешто морате веровати. Ако не верујете у Творца, онда верујете у Случај. Тешко је појмити да се од морског црва појављују Његош и Гете (ово последње је кратки коментар Дарвинове теорије - прим. аутора).

Ако нећеш Бога, наћи ћеш идола.

Наши марксисти нису знали ни шта је комунизам ни шта је атеизам. Комунизма није било ни у Русији, а камоли овде.

Мој отац је добио од свог оца, за матуру, шешир и штап – знак зрелости.

Вера, нада и љубав имају мајку – Софију (мудрост).

Да ли се треба жртвовати? Да, муж и жена се жртвују једно за друго, заједно се жртвују за децу, а Исус Христ се жртвовао за све нас.

Исус каже: носите свој крст, не тражим од вас да носите мој крст.

Надам се да сам овим кратким записом успела да колико-толико проширим домет умних речи проф. Јеротића.

ПУН ТРБУХ

Sat, 10 May 2008 15:28:00 +0200

    Велика је мука што човек мора да једе.
    Пун трбух само смета у послу.
    Боље и брже се ради празног стомака.
    Кад рикне глад, умор се препадне и побегне. Пробуди се снага скривена у ноктима, у коси, и сопствено тело помери своје границе.
    Гладна глад хара док не прождере целог човека.
    Остане гола снага.
    Без зноја.

Из моје књиге Прича Бабиног сина

ШТО СМО ЧИСТИЈИ, СВЕ СЕ ВИШЕ ПЕРЕМО

Wed, 07 May 2008 15:34:00 +0200

     Прошло је време куге, тифуса, бува, а човек је ударио у све јача средства за прање. Моја баба је некада користила цеђ као универзално решење - и за главу и за веш. Смеђе коцке куваног сапуна добро су прале и чак скидале флеке. Сада за сваку пераћу потребу имамо посебан препарат.
     Узмимо за пример косу. Само за њену негу треба нам читава полица пуна флашица и туба: шампон, регенератор, паковање, гел, силиконске капи итд. Некад је било свега три-четири врсте шампона и разликовали су се само по мирису: бреза, коприва, јабука...
     Предлажем вам да одете у најближу продавницу, отворите шампон са мирисом брезе, затворите очи и удахнете мирис свог детињства. У том смислу и Косили би могао да помогне. (Неутрална pН вредност, шта је то уопште? И какву је pН вредност имала бабина цеђ?)
     Ко хоће да намучи човека, нека му да да бира. А избор данашњих шампона за прање косе, и то у оквиру истог произвођача, изгледа отприлике овако:
1) шампон за суву и оштећену косу
2) шампон за волумен (?!)
3) шампон за фарбану косу
4) шампон за коврџаву косу
5) шампон за исправљање коврџаве косе
6) шампон за суву и оштећену коврџаву косу...
     Кад год видим рекламу за нов шампон, задиви ме домишљатост тима задуженог за измишљотине. За прање тела имамо избор сличног обима: гелови и млека за туширање, купке и миришљаве соли, арома и SPA терапије... Кад се тако темељно рибамо од главе до пете, зашто нам је веш толико прљав да га не може довести у ред „обичан” детерџент?
     Некад је човек радио са земљом, купао се недељом и мирисао на сапун за руке, а данас, више ништа не може да га опере.
     Нешто нас много прља.
     Шта?

МАЈКА ИЗ ХОЛИВУДСКОГ ФИЛМА

Sat, 15 Mar 2008 22:36:00 +0100

     Тридесет година маштам о истом: да ће ми изненада прићи, раширених руку, како то чине мајке у холивудским филмовима. Спустиће дланове на моја рамена, полако, као да гради пролаз. Очи ће јој тада бити светле.
      Рећи ће: „не брини, знам за оно”. Привући ће ме к себи. Моћи ћу да осетим њене меке и широке груди, а када будем обавио руке око ње - и облост њених леђа. За тренутак ћу бити тамо одакле сам давно отишао.
     Рећи ће - волим те, сине. И ја ћу знати да ме воли. Кроз прозор нашег дома назираће се крупне пахуље како равномерно протичу. Биће Божић. Ватра у камину дариваће нас топлотом, светлошћу и треперавом сенком.
     Не знам колико ћу тада бити стар, и хоћу ли имати довољно снаге да то преживим.