Najlakse je reći da nesto ne valja.

“Ne znam”, “možda” ili “ne razumem” već zahteva izvesni stepen umnog napora, a kod odgovornijih i svesnijih i razmišljanje. Mali je broj onih koji žele da otkriju zašto je nešto baš tako kako je. Okolnosti koje mogu da navedu na razmišljanje i preispitivanje u cilju sagledavanja sebe iz nekog drugog ugla, a u svrhu dobijanja nekih odgovora ili rešenja najčešće se odbacuju ako ne odmah, a ono na prvi ozbiljniji nagoveštaj lične odgovornosti za sve što nam se dešava. Na taj način ne moramo da se suočimo sa svojom odgovornošću. Ne moramo da se suočimo sa svojim pogrešnim stavovima i izborima. Ne moramo da prihvatimo da nam bude bolje već možemo da nastavimo sa starom pričom da nam je neko drugi kriv za naše neuspehe. Svesno ili nesvesno ne prihvatamo odgovornost za svoj život ne shvatajući da se stvarni napredak u životu tiče nas samih i da se neće desiti bez naše odluke.

Radije  ćemo se baviti problemima nekog drugog iz svog okruzenja (pa čak i osobama koje ne poznajemo) nego da sagledamo svoje postupke i kuda ide naš život vođen našim delanjem ili ne delanjem. Umišljamo da, interesujući se za druge, pokazujemo brigu i ljubav za bližnje, a pritom zaboravljamo da ni svoj život nismo uredili i da ne možemo da pomognemo drugima ako ne znamo kako da pomognemo sebi. Izbegavajući da sagledamo sebe zaplićemo se sve više u začarani krug sopstvenog nezadovoljstva.

Taj mali pomak ka sebi, svojoj svesnost i odgovornost za svoje postupke je prvi korak koji nam može pomoći da krenemo novim putem-putem prihvatanja izbora za sve što nam se dešava i odgovornosti za svoje postupke. Učinimo sebe boljim, da bi i svet oko nas bio bolji. Niko nam drugi nije kriv. Ni svetska ekonomska kriza. Ni sva zla devedesetih. Ni loše stanje u drzavi. Ni dosadna jesenja kiša... Ni Danilović.