Dan kada je arhanđel Gavrilo doneo blagovesti (грч: Ευαγγελισμός της Θεοτόκου) ili post o lažima, pretvaranju i prijateljstvu...  

            U Atini, sam imao jednog vernog i odanog prijatelja. Zvao se Vangelis... plav grk, sa plavim očima, ali jako neugledan, mršav, sa krivim nogama,  garderobom i frizurom koja se nije uklapala. Rođen je u Južnoafričkoj republici od majke Albanke poreklom iz Makedonije i oca Grka. U Atinu je došao par godina pre mene. Sa ocem je imao radionicu za pravljenje stonih lampi od bambusobog pruća koje je prodavao na ulici kao i ja moje slike. Tako smo se upoznali.
            Znao je 5-6 jezika ali svih 5-6 u tako komičnoj varijanti da ga je bilo jednako razumljivo i interesantno slušati ma koim da je govorio  (gestikulaciju ne mogu da pokažem). Na primer... ako me zove u šetnju, on kaže...
            "Aj pojdime ugoru-udolu..." - ili kada opisuje neki događaj... npr kako je sa ocem išao u zoo-vrt kada je živeo u JAR-u:
            "Pojdeme moja pape i ja u zoo soa kar... al toa e kar, nee karče ko toa (i pokaže na automobile na ulici) nego kar (i raširi ruke)... a tamu mnogi animalovi, pogolemi elefantovi i leopardovi..."  (pričao je o safari-parku koji se obilazi kolima).
            Znali smo da skupimo u hotelu veliko društvo i da nas Vangeli zabavlja sa svojim pričama, koje su bile tako naivne, dečije, ali ispričane tako da smo se do suza smejali, i danima ih  prepričavali. Posle nekoliko dana druženja sa njm svi bi naučili taj njegov jezik, i sva bi nam se konverzacija prenosila u njegove rečenice...
            "Šo imame danas nešto..."
            "Ništo, pojdeme malu u đir i toa..."
             Jednom sam mu rekao da je najbolje da kaže da zna makedonski, a ne srpski jezik, a on mi je rekao:
            "Kad zemaš da naučaš nekoj jazik, kako znaeš koi e toa jezik? Ti učaš!"
            A znao je i čitav repertoar naših pesama... da ste samo mogli da čujete kako ih je on pevao :D...
           Sve te njegove priče smo kasnije u Beogradu dugo prepričavali...
         

          Tada, u Vangelisovom društvu (i zahvaljujući njemu) sam upoznao Sanju.. Bila je u Atini na odmoru sa verenikom, i odsela je u jednom hotelu na drugom kraju grada. Vangelis ih je prvi upoznao (našao ih na ulici, valjda... ili oni njega :)) i doveo ih da se upoznaju sa nama. Mi smo mu bili jako važni i bitni. Igrom slučaja ja nisam bio tu. Svi su nekako isčekivali naš susret, naročito Vangelis (koji mi je rekao u poverenju da je ona za mene )...Ceo dan su mi pričali o jednoj prelepoj curi i o njenom dečku... kako su divan par kako se slažu lepo... nisam obraćao pažnju, ali je bila očigledna neka napetost (ispostavilo se da su svi jedva čekali naš susret da vide kako ćemo da reagujemo jedno na drugo).
Kada se toliko čekao... naravno da se i desio...  jedno par dana kanije, u hotelu u kome smo živeli, a u koji su se i oni premestili... u prisustvu kompletnog društvom koje je to željno  isčekivalo... sreli smo se.
          Sve smo znali od prvog pogleda, kao da se znamo jako dugo... spontan razgovor, smeh, pogled koji nije mogao da se skrene...( ostatak ovog dela priče drugi put).
          Otišao sam u Beograd ubrzo posle njih, i vratio se za mesec dana u Atinu. Sa Sanjom. Smestili smo se van Atine, kod jedne prijateljice, da bi imali malo mira od gradske vreve i da bi imali više vremena za nas.Tada smo se manje družili sa Vangelisom, ali smo se viđali svakodnevno.
          Jednog dana mi je na ulici prišao Vangelisov otac, sa željom da se upozna sa Sanjom. Ranije je pokazivao otvorenu odbojnost prema meni. Vangelis je govorio da  se "njegova pape brine da nesmo mi nekoj kriminalni" pa se ni ja nisam previše upuštao sa njim u razgovor.
          U jednom tenutku nam čevek reče da se on zove tako i tako, i da nije Vangelisov otac... (izvadi dokumenta i pokaza nam), kaže nam da ni Vangelis nije Vangelis već Albanac iz Albanije, koji je tu izbegao...i kako mu je on nešto drugo(?)...(kod Grka se zna šta je to)...
          Bio je to šok koji kao da mi je neku ranu otvorio... danima nisam moga sebi da dođem... Vangelis se pravdao nekim bzv izgovorima koji su samo potvrdili da je sve to istina. Zamerio sam mu što nije bio iskren sa mnom... nekoliko puta sam mu ponovio...
          "Ali samo je trebalo da mi kažeš..."
          Nikada se više nismo videli.
          Sada nekoliko godina nakon toga, svestan sam da nije mogao drugačije... nije imao izbora... toliko je želeo da bude prihvaćen, da bude "normalan", da nije ni mogao da uradi ništa drugo...
          Sada znam da tada nisam ja bio povređen, već on. Ostavio sam ga  na ulici u Atini gde sam ga i našao, a ja sam otišao sa Sanjom u jedan od najepših perioda u svom životu...
          Často sam se u godinama koje su prošle pitao...
          "A da li je on imao gde da ode ode"?