„Dobar dan“- ni jedna od četiri službenice nije ni pogled podigla. Zauzete su. Očigledno je. Ali sa ulaza su me upravo ovde poslali.

          „Izvinite meni treba informacija. Šta mi treba za promenu pretežne delatnosti?“- tajac i dalje. Nelagodan osećaj. Nisam čekao pred vratima 15 min da bi me one ignorisale. Pogledam po kancelariji. Stil s’ početka sedamdesetih tkzv. “post-soc-realizam“ (ovaj stil sam sad izmislio). Ništa se ovde ne menja. Stolivi su im pretrpani fasciklama i papirima. Ove službenice  su upravo tada rođene, ali način rada je ostao isti. Da im nije ovoh kompjutera u koje netremice gledaju pomislio bih da sam upao u "vremenski džep".
          „Kako se prezivate“- upita me najbliža. Izgleda da joj je smetalo što joj stojim iznad glave.

          „M......“- nesigurno sam odgovorio... mislim se: "Zar je to važno, samo mi treba informacija".
          „Za slovo M je kancelarija pored. Neka uđe sledeći“(?).
          Ispred "kancelarije pored" opet red. Čekam. Nije mi jasno kako sam uspeo da ispadnem tako glup pa da omašim vrata. Posle petnaestak min sam ušao.Kancelarija malo savremenija od prethodne. Stil s’ kraja sedamdesetih. Tada se radilo bez stila. Broj službenica isti.
          „Dobar dan“- niko ne diže glavu, svi rade. Vredan neki narod opštinski.

          „Meni treba informacija kako da promenim pretežnu delatnost“.

          „Kako se prezivate“.

          „M......“.

          „Da li ste bili u APR-u?“

          „Nisam…“- mislim se: "Šta ću tamo, ovde su me poslali, pa treba mi samo informacija".

          „Prvo tamo završite pa onda dođite“.

          „Hteo sam da se raspitam šta mi sve treba“.

          „Tamo će vam sve reći. Neka uđe sledeći“- ovaj ton nije trpeo dalju raspravu. Zahvalio sam se na ničemu i izašao.

          U APR-u sam dobio informaciju,  uplatio taksu, popunio formulare (iz trećag puta) i predao na šalter. Čeka se samo 5 (pet) dana, a uredno sam dobio papirić (štedi se valjda jer manji nije mogao da bude) sa upustvom „gde posle“.

          Sačekao sam 5(pet) dana i otišao po rešenje. Sa njim je trebalo da odem prvo u opštinu. Kod istih onih teta.

          „Dobar dan“.

          „Dobar dan“-nisam mogao da sakrijem osmeh oduševljenja. "Kako te odmah drugačije gledaju kada imaš sve što ti treba"- pomislih.

          „Kako se prezivate?“

          „M.....“.

          „Recite“.

          „Bio sam u APR-u i dobio rešenje. Uputili su me kod vas".

          „Izvolite prikupite sva ova dokumenta pa dođite“- reče pružajući mi papirić.  „Neka uđe sledeći“.

          Stajao sam u hodniku sa malim papirićem u ruci i čitao šta mi sve treba. Nisam mogao da verujem. Ma jel' me to zezaju? Da nije skrivena kamera? Okrećem se, svi me gledaju sa razumevanjem (Kafka jbt...). Treba mi sedam dana da sve ovo sakupim. Ništa nije imalo veze sa APR-om. Mogli su ovaj papirić da mi daju kad sam bio prvi put, do sad bi sakupio i popunio sve ove obrasce.. U takvom stanju sam pozvao knigovođu koji me i uputio na ove šalteruše. Kaže mora se lično.

          „Ajde dođi sredićemo to, samo se smiri“- reče mi.

          Knjigovođa je pozvao tete u oprštini da se posavetuje kako može ova procedura da se ubrza. Da li je moguće da sve ovo toliko traje? Kako ranije nije trebalo sve to? Teta sa druge strane ga je ljubazno prekinula:

          „Kako se prezivate?“

          „R........“- zbunio se i knjigovođa.

          „Koleginica koja radi slovo R je izašla ranije, najbolje da pozovete sutra“.

          „Onda mi dajte koleginicu koja radi slovo A“.

          „A zašto slovo  A?“

          „Pa prezivam se Ra......, pa pretpostavljam da koleginicu na R menja koleginica na A“.

          „A ne… ne može tako, ali ja ću vaše pitanje da zapišem na papir i da stavim koleginici na sto, pa kad vi sutra nazovete ona će vam odgovoriti.“ 

---------------------------------

Oprosti im Bože, ne znaju  da rade...