BlogOye!

„Koliko sam shvatio ovo je kao ono dodirivanje u igri šuge pa ko je dodirnut, mora da juri druge a pride ima, kao fotu što je sporo bežao, i nešto da napiše". Mo taguje ritmom deteta. Julie je to obavila još 13.1.2008. „Zbog lažnog identiteta se moram trudit da ne iznosim činjenice koje me mogu odati - to zna biti jako teško i ono što pišem često izgubi bit". Sve njene priče su proizvod mašte i svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna. Mazza piše kad se zgusne mrak, kad se pokrenu unutrašnji svetovi.  „Ideja, prisnost i prepoznavanje momenta u napisanom su odlučujući faktor". Na prvom pismenom iz sprskog dobila sam trojku. Onda sam htela da budem pisac. Ovako: „Jasno je da ne pišem prozu i poeziju, jasno je da se ja ovde samo dobro zezam. I jasno je da jurim za blogerkama. Javno". Lilith je blog  počela da piše na nosećim stubovima čiste naive. Blog je najveći promašaj u mom životu. Moj prvi blog nije imao nikakvu koncepciju. Blog ne smatram blogom nego svojom zbirkom pesama, proze, svojom galerijom. ShArGaRePiCa je na blog došla slučajno. Pre kucanja teksta Srna kuva kafu. Ne bješe odavno igrica na ovom našem blogu.

„Gužva. Užurbanost. Dovikivanje. Miris ribe i ulja... sirene. Secikese i prosjaci, oni koji dočekuju i oni koji ispraćaju, uniforme... i sve stane u jednu reč... luka. Decenijama nisam dolazio u luku. Nisam mogao. Istrošila su me praćenja; Svi odlasci; Jedan najviše. Ali danas sam tu i po prvi put dočekujem. Gledam okolo, koliko se toga izmenilo. Koliko toga je novo. I koliko toga isto.  Sećanja su  šarena. Brod pristaje. Čekam da se pojavi; Moja trapavica. Izlazi... Tamno riđe lokne padaju joj po beloj košulji".

„Zlatno pravilo za fotografisanje pejzaža: samo u zoru i u sumrak. Komponovanje pejzaža: 3 osnovna elementa: prednji plan, srednji plan i pozadina. Linija horizonta: ne treba da je na sredini slike. Dočaravanje veličine: u kompoziciji slike postaviti ili snimiti objekat koji će merodavno da ukazuje na veličinu onog što prikazujemo. Snimanje pri zalasku sunca: najatraktivnije su siluete. Snimanje portreta: najbolje je fokusirati oči modela. Najbolji snimak: je možda samo jedan korak od mesta gde se nalazimo i pod uglom sasvim suprotnim od onog u kom posmatramo“.

Postoje problemi prilikom objave posta. Kako se slične greške ne bi događale i kod drugih blogera, kada objavljujete novi post, nikada u naslovu posta ne koristite znak  /  inače post neće biti vidljiv sa naslovne strane. Stvar je vrlo jednostavna. Zbog novog načina prikaza linka do posta na naslovnoj strani, koji nije više samo numerička vrednost već u sebi sadrži kompletan naslov posta, ukoliko ukucate znak / sistem to tretira kao da postoji podadresa i dolazi do greške. Ko ima problema sa logovanjem i koliko su dugo ti problemi prisutni?

"Muzikalni kutak je festival na kome svoje umeće u pogledu vokalne tehnike kao solisti iskazuju deca i mladi vokalni solisti (pevači). Osim vokalnih ostvarenja dece i mladih na festivalu su i nova ostvarenja kompozitora, aranžera, pesnika, tekstopisaca i to u kategoriji dece - dečija zabavna pesma, a u kategoriji mladih - savremena POP pesma. Svi učesnici su podeljeni u dve uzrasne grupe: deca do 12 godina i mladi 15-28 godina. Festival je međunarodni. Sonja Škorić danas snima svoj prvi spot. Sonja je učestvovala i osvojila prvu nagradu za interpretaciju".

"Vrata ostavljena otključana. Zaboravljena. Budim se u pola 8h i mislim baš sam mogla malo duže da spavam. Vrata od spavaće sobe se otvaraju. Vidim samo crnu kosu pognute glave kako zaviruje unutra. Mislim neko od ukućana i čudim se što viri a ne uđe. Kažem: "Uđi slobodno". Glava u trenu nestaje. To mi je sumnjivo i skačem iz postelje. Jednim pogledom obuhvatim dnevnu sobu i vidim sve na svom mestu, ali nikog nema. Da nisam sanjala prolazi mi kroz glavu, ali vidim vrata prema hodniku širom otvorena. Pojurim prema izlazu i vidim da se ulazna vrata zatvaraju. Hvatam za bravu i vučem da otvorim ali ne mogu. Neko jači vuče spolja".

"Praznik Svetog Save - Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji. Sveti Sava je najznačajnija ličnost srpske istorije, jer je dao jak temelj državnoj i verskoj nezavisnosti naše otadžbine. Puno je radio na prosvećivanju i olakšanju života naroda, kao i na sticanju novih saveznika državi koja se razvijala. Zbog svega ovog, 27. januar se slavi kao školska slava u Srbiji. Narodne priče često pretstavljaju Savu kao prosvetitelja koji putuje po narodu i uči ga kako da živi i radi. On mu saopštava da u svetu ima mnogo nepravde, da će zlo proći oni koji čine zlo, a da dobra dela ne propadaju".

„Sve mogu. Da pređem sto kilometara svakoga dana; da preskačem obroke; da misli parčam na onoliko delova koliko je potrebno da se pokrije omanji svemirski brod; da tražim mesto u jednom od tih parčića na kom je sunčano il' kaminski toplo dok čekam na hladnom betonu; da tražim još jedno mesto na kom se ne oseća smrad koji osvaja prostor oko mene; da ga učim ''mačka'' i ''pas'', a sutra i ''ptica'' možda. Da me to ne užasava; da hodam sa gripoznim bolom u zglobovima unaokolo, mogu sutra i da skuvam, kažem ti - sve mogu. Ali moraš da me ljubiš. Dugo“.

"Sedim tako, nekako pristojno zavaljen. Mrak nije ispresecan, već je plava svestlost sa tv-a razlivena po podu, po mojim nogama. Ovako zavaljen svoje noge pogledom mogu da ispratim samo do kolena. Posle te tačke nestaju negde dole. Pratim pogledom reljef koji su napravili nabori na mojim farmerkama. Puštam mrak da iscuri iz jedne u drugu šaku, a onda obratno. Kao pesak. Odnekud mi sineš. Kao da si tu, u mraku. Kao da ćeš sad da prevučeš rukom preko mojih kolena...kao da će da sevne onaj zajeban osmeh, onaj što udara dole, direktno u stomak....tektonski poremećaji i vulkanske aktivnosti...one su stvorile planine".

"Batice, sedamstotinaosamnaest miliona na ace mode-u, četiri života, dva armour-a, pisalo mi «Warblade champion», war plasma, super autofire za koji sam krvarila sedamdeset i dva nivoa, četrnaest hiljada konvertibilnih kovanica na računu, pet stotina nivoa nagradnih, četiri dana igre sa pauzama za gajenje deteta i opsluživanje muža, i dobijem jebeni napad griže savesti. Kao, 'ajd malo da se pozabavim kućom, jesam i juče, nego da sve uredim ponovo, pa da imam više savesti za igru, a i dete mi zaspalo, evo, samo ću malo da počistim pep'o oko kućišta KLIK!"

"Ludaci su nailazili u sve većem i većem broju, njihov pribor za sečenje mojih pogleda je bio nemilosrdan. Bilo mi je neprijatno. Razmišljao sam o tim ludacima, gledajući im nameštena lica, obojene ruke i skrivenu golotinju. Niko od njih nije obraćao pažnju na mene, ali ipak sam imao utisak da stojim na centru igrališta ogromnog stadiona, prepunog ludaka koji ne skidaju pogled s mene. Najzad sam ukapirao da je ceo bulevar oblepljen plakatima nekih ludaka, sa odštampanim licima, odelom i malo teksta. Odmah sam odlučio da ne pridajem pažnju toj čudnoj pojavi na blatnjavom bulevaru. Ni ludaci nisu obraćali pažnju na plakate. Veliki izlozi na trgu, isprskani blatom i izlepljeni dvocifrenim brojevima sa porukama o sniženju, nekoliko stubova sa uličnom rasvetom i ludaci koji gacaju kroz moj blatnjavi pogled, lagano su crtali Novi Sad".

„E pošto sam se sad isplakala čim se obrišem mogu da izađem da prošetam. Znaš šta me je uvek rasplakivalo? Sad to već odavno nisam vidila ali plačem ja i kad se setim. Je l znaš ti onu reklamu za hallmark kad onaj polu zblanuto nesrećni Čeh ili Poljak koji izgleda kao što bi Rodni izgledao da ima jedno 16 godina i čeka na kiši neku prilično krknu cicu koja gura bicikl u nekom zelenom mantilu...on kisne i držu kitu nekog cveća a ona staje uzima kitu, baca i kitu i bicikl a pre toga napravi ključnu facu, namršti se kao da joj sunce ide u oči i kao da je nešto jako brine i onda počinje da se ljubi s njim a on se tako radosno smeje kada shvata da će ga ona poljubiti...e to je scena i po, mani me i Vendersa i Kurosava a ja odoh da se obrišem pa da prošetam“.

„Jutro, pola jedan’est, sedim u redakciji, kafu naravno niko ne nudi, a ja je i ne tražim, nego blejim okolo u one novinarke a i u, moram da priznam, sekretaricu (kako to da su sve sekretarice plavuše i dobre ribe?) Vidim, svi su u spidu, petak je, završava se broj (ili kako se to već kaže), pa neću još ja da ih zadržavam sa nekakvom kafom. “Šabanoti, ’ajd’ nemoj da mi uvališ nekog skrndelja, nego vidi da bude fina novinarka, sa onim prepoznatljivim Luis Lejn šarmom. Nemoj si riba“, pogledom punim tuge uputih molbu nadležnom subjektu“.