BlogOye!

„Na današnji dan pre 200 godina rođen je Čarls Darvin. Čarls je odrastao u tipičnoj bogatoj porodici, u kojoj su svi ,,furtom" bili lekari. Njegov otac je često umeo da kaže da ne zna šta će biti sa njegovim sinom jer se ni po čemu  nije isticao i ništa ga nije zanimalo. I tako je mali Čarls pod pritiskom porodice upisao medicinu. Darvin je iz medicine koju organski nije podnosio otišao na teologiju  a u isto vreme se družio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka. I onda je, baš negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naučno-istraživačku ekspediciju koja će obici svet. Mladi Darvin je zahvaljujući tatinim vezama, svojim poznanstvima  primljen u ekspediciju koja je trajala punih pet godina".

"Scream for me Belgrade bile su reči Bruce Dickinson-a nakon kojih se iz 15.000 grla prolomio vrisak koji se pamti do kraja života. Skoro dva sata svirke i to kakve! Hitovi su se ređali jedan za drugim. Atmosfera za pamćenje, Brus koji je ceo koncert pretčao i skakao sa zvučnika na binu pa sa zida na... ko zna gde. Publika koju bi poželeo da ima svaki bend na ovom svetu, cela Arena i svako zna svaki stih svake pesme, fanovi kakve retko koja grupa ima.  I još nešto, samo želim da napomenem još jednom da me je Brus Dikinson ponovo oduševio.  Pa čovek ima ravno 50 godina, za neverovati kakve vratolomije pravi na onoj ogromantnoj bini. Danas nam je svima pokazao kako se voli muzika, kako se voli Metal, kako se voli Rok i kako se poštuje publika koja dolazi na koncerte".  A Wolfie je razočaran: "Žao što to moram da kažem, publika je nekako omanula".  Fairy će ovo ceo život pamtiti.

Blogoye postoji tri godine. I idemo dalje.

„Jedan od najcrnjih događaja u našem kraju je bio taj kada su komšije na dan krsne slave izgubile petogodišnju kći. Majka je parkirala auto kraj garaže petljala oko svih tih silnih namirnica slavskog kolača i torbi dok je devojčica skakutala po travuljini i upala u neobezbeđen šaht. Dovoljno je izgubiti dete iz vida na par minuta pa da ga izgubiš zauvek. Sledeće godine komšije su ponovo slavile krsnu slavu. Njihova vera, njihova stvar. Sada, srećom, imaju dva zdrava sina. Žive normalno. Vreme leči rane. Bučno slave slavu do zore. Nešto mi opet nije u redu oko te slave. Ja je lično više ipak ne bih slavio. A Vi?"

Po želji izvesne gospođe Tresnje, Kolja iznosi 25 istina o sebi: „Kolja je propali student psihologije, voli da posmatra ljude tražeći u njima uvek one skrivene iskre dobrote. Kolja voli da se smeje i često to radi. Kolja voli duge šetnje i da gricka semenke suncokreta, pa joj se uvek crni ispod  nokta na palcu leve ruke, što ona vešto maskira crnim lakom za nokte“. 25 Lilith: „Obožavam visoke, tanke štikle. Mogu da se pretvaram da mi je fizički izgled nebitan koliko hoću – lažem. Posle prošetanih ovakvih i onakvih – volim, brate, kad ne moram da se sagnem da bih mu stavila glavu na rame. Premda pokazujem interes – nemam apsolutno nikakav kontakt sa bićima ženskog pola. Razmažena sam. Jako. U svakom smislu. Moje pojavno, društveno biće je najčešće u teškom neskladu sa unutrašnjim, privatnim Ja“.

„Svako dete zna da jedan i jedan nisu dva. Nema istorodnih stvari već je jedan, jedan i jedini, uvek samo za sebe. Ne možeš od dve jedinice napraviti jednu dvojku, nije fer prema jedinicama. Postoje retki trenuci kada jedinice liče jedna na drugu toliko da skoro postanu jedno. No, one to nikada ne postaju i ispostavi se da su takvi trenuci najveća laž. I dugo je taj čovek stajao pred izborom. I dugo je pričao sebi. U laži ću ponekad biti srećan – rekao je. Doduše lažno srećan jer iz laži se ne može izroditi nešto istinito. Sve što iz laži proistekne lažno je ali bolje i lažna sreća nego nikakva. Ni u samoći nema puno istine. A šta je istina? I šta će mi? I izabra čovek laž“.

"Sećam se te planine. Tamo se sneg držao do aprila. Voleo sam januar u tim visinama. Mrzeo sam sebe i svoje vreme, koje sam uzaludno mrvio zalađenim bukvama, klizavim planinskim putevima, mokrim snovima i izlizanim sećanjima, premotavanim previše puta. Voleo sam i februar tamo. Voleo sam sva godišnja doba na toj planini, verovatno zato što sam ih prvi put proživljavao. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Priznao sam sebi to jednom prilikom, dok sam stajao na klizavoj stazi, koja se sastojala od nabijenog kamena i leda. Ni jedna godina nije bila moja, koliko god da sam ih imao".

„Uzalud je bilo tražiti da posmatram stvari u kontekstu vremena, da obratim pažnju na tadašnje društvene prilike i norme. Ma dajte, molim vas, koja društvena etika?! Da li se to ikada menja? Ako se ja dobro sećam podataka iz istorije, ne postoji ta epoha u kojoj jedni nisu živeli potpuno dekadentno, drugi potpuno moralno, a treći ni tu ni tamo. Ako raspolažem dovoljnom količinom podataka uvek je bilo tako, ljudi su uvek živeli isto, samo su se lica, uloge, smenjivale. Razlika u odnosu na ovo danas i tad jeste da je danas sve to mnogo javnije i labavije, nego preko ne znam ni ja koliko godina. I da, sve je na tom nekom globalnijem nivou“.

„U kasno ljeto pred Vilkov odlazak u vojsku, iz puke dokolice sam ga u sjeni hrastove krošnje na ljetnoj terasi naše omiljene birtije upitao kako se zamišlja za, recimo, petnaest godina. Pogled mu je bio zaiskrio, poskočio je u stolici, nalaktio se na stol i zagledao se, blago stisnuvši očne kapke, s osmijehom u kutovima usana, prema nagovještaju sumraka iza mojih leđa. Ti i ja ćemo sjediti ovdje uz Chivas i pivo. Ja ću ti pričati o svojoj zadnjoj predstavi, o albumu kojega snimam i filmu za koji sam dobio ponudu. Govorit ću ti o Nives i djetešcetu, o novoj dogradnji naše kućice pod Sljemenom, ti ćeš meni pričati o dami čarobnoga osmijeha koja te osvojila na šalteru banke...“

„Nataše jesu lepa pojava u Karamehmedovićevom životu. Bilo ih je dosta, neko bi reko i previše, od njih se nikada nije oporavio, ali im je sve oprostio. Jer ih je voleo, i još uvek o njima ponekad razmisli. I one mu navuku blagi osmeh na lice. Sad, Karamehmedović ne može nikog da krivi što nije bio jači, odlučniji, uporniji, osim sebe samog. No on to ne želi. Bio je ono što jeste, nije im se takav svideo, otišle su. A Karamehmedović je nastavio da bude ono što jeste. Karamehmedović se vrlo malo menjao. Zapravo on i ne voli promene".

"Otok Taquile prilično je velik i na njemu živi oko 350 obitelji u selu na vrhu otoka. Tu je vrijeme stalo u vremenima Inka u svakom mogućem smislu. Svi ovdje žive u skladu sa strogim zakonima carstva Inka - ne laži, ne ukradi, ne budi besposlen... Kuće nemaju brava niti ključeva, a od Srednjeg vijeka ne pamte se zločini, niti prijestupi. Nekad bi rijetke prijestupnike čekala najteža kazna-izopćenje i protjerivanje, što je značilo ne samo tešku moralnu osudu, već je egzil značio i sigurno smrt bez hrane i vode. I danas je tako. Ipak, odnedavno su obitelji u najbolju prostoriju kuće počeli stavljati brave, u skladu sa željama turista koji požele boraviti par dana u ovom prirodnom vremeplovu. Stranci nikako ne mogu bez zaključavanja i teško se navikavaju da im domaćini ulaze u sobu kad požele".

"Danas se uhvatih u raspravu sa sobom o pojmu karme i beneficijama verovanja u istu. Za neupućene, glavna stvar  se vrti oko sledećeg: Šta god da uradiš, dobro ili loše, vratiće ti se tri puta toliko. Ovo mi se učini jako poznato u prisetih se nekih studija koje sam radila u mlađim danima povezanih sa Paganskom religijom ili onim što bi anglo-saksonci nazvali Wicca. U celom tom procesu brainstorming-a koji se odvijao u mojoj glavi, razmišljala sam o posledicama svojih postupaka. Pokušah čak da se setim koliko puta sam na svojoj koži iskusila pravilo karme".

„I nisam izdržala. Jest’ da je bilo kasno. I jest’ da su me gledali kao da sam pala s Marsa. I jeste da sam do ćoška i nazad proklela tri put vremesku prognozu, meteorologe i sebe zaboravnu bez rukavica ali sam izašla. Sneg noću najlepše pada. Zato što je tako tiho. Neće potrajati, pesimistično sam zaključila, plašeći se da mu se ne poradujem pa razočaram, dok sam se spuštala u krevet. Jutrom me je dočekalo iznenađenje. Belo. I i dalje pada. Neugaženo. Kako neugaženo? Lepo. Ovde i pet cm snega uzrokuje kompletan kolaps u saobraćaju te je odavno usvojen zakon po kom ljudi nisu u obavezi da idu na posao kada sneži“.