BlogOye!

„Posle skoro dva meseca od održanih parlamentarnih izbora Srbija još uvek nije dobila novu Vladu. Ne mislim da je to tragedija. Zakoni su regulisali pitanje finansiranja budžetskih korisnika, tako da penzioneri i oni zaposleni koji plate primaju iz budžeta, ne moraju da brinu. Kvalitetna, stabilna Vlada koja ima podršku parlamenta mnogo je bolja nego manjinska Vlada, ili „Vlada na staklenim nogama“ koja može biti brzo oborena. Da bi se došlo do takve-stabilne Vlade neophodni su kompromisi, i čvrsti dogovori. DSS i G 17 Plus u razgovorima sa DS predložili su, pored pet utvrđenih principa za formiranje Vlade i šesti princip. U tom šestom principu govori se o podeli odgovornosti. DS i njen predsednik Tadić odbacuju ovaj šesti princip i tokom razgovora sa pregovaračkim timovima DSS i G 17 Plus uvode „nulti“ princip u kome se traži raskidanje lokalnih koalicija sklopljenih sa SRS i SPS. DS zaboravlja da i ona ima takve koalicije u nekoliko opština u Srbiji. Šta bi Srbija i njeni građani dobili prihvatanjem „nultog“ ili „šestog“? Dalje >>>

„Kroz stakleni zid gledam šta se dešava ispred firme. Vidim isplivalo omanje jato ajkula da zapali cigaretu. Opšta radost, široki osmesi i prazne reči koje će se već sutra prepričavati pročitane između redova i potpuno pogrešno reprodukovane. Ne čujem šta pričaju, ali prepoznam kad se ajkulama omakne duhovitost, jer tad ajkulice počnu glasno da se smeju, zabacujući glavu kao da do vazduha ne mogu da dođu. Na trenutak mi pade na pamet da uzmem kafu i siđem dole… a opet, ne pušim, šta ću sa kafom ispred zgrade. Skapiraće ajkule da hoću da se družim, pašće mi rejting za bar 3 mesta… pih. Klikam po netu…naletim na sajt za igru, dečije igrice… “yamb”, “ne ljuti se čoveče”…i etoooo rešenja“. Tamo se Elfish zbuni i sludi, prekrsti i bez pozdrava ode. “Uzimam sako sa stolice, strčim niz stepenice, grabim kafu u holu i sa najvećim osmehom ulećem među moje zadimljene ajkule. Osećam takvu radost dok ih slušam, i tako su mi beskrajno dragi i moji, i stvarni, realni i nisu zli, nisu!“ Dalje >>>

„Mnogi moji vršnjaci su zapali u loše društvo. Oni to i sami znaju ali ipak sad je ''cool'' pušiti, piti alkohol, psovati, slušati narodnjake, izlaziti po klubovima i vraćati se kući u sitne sate. Sve ovo bi mi možda bilo ok da pričamo o starijim osobama, od 18-20 godina. Ali ovo svakako nije normalno kad je reč o deci. Bukvalno DECI!!!! Svi se ponašaju kao da su prošli mnogo toga, kao da znaju što-šta o životu i gledaju me sa visine. A kao uvredu, često mi upute: ti si dete!!! Čudno ali ja i jesam dete. A i oni su... do juče su se igrali automobilčićima a sad su svi odjednom odrasli. Idu ulicom, drže cigaru u jednoj a pivo u drugoj ruci. A u džepu svi imaju telefon na kom sviraju najgori narodnjaci. Pa je l’to odrastanje? Naravno da nije, to je nesto što se zove foliranje. A da li vas možda zanima zašto puše? Pa evo najčešćeg odgovora: ''to me smiruje''. Ako nekog u četrnaestoj godini smiruje cigareta, šta li će ga smirivati u dvadesetoj?“ Dalje >>>

"Jedna je po meni činjenica nepobitna, da je 80% ljudi na blogovima jer nečim nisu zadovoljni u svom životu. Blog je sredstvo kojim izlazimo u svijet i možemo napravit kakvu god fasadu poželimo, biti krhke damice, vatrene lavice, neustrašivi predatori, zbunjeni papci, drski frajeri, centar svih zbivanja. I možemo biti jako slatkorječivi, i svakog zvat draga/i. A onda ide ona razlika između pojavnosti na postovima, i onog što se odvija u privatnim porukama. Sretni brakovi odjednom više nisu istina. Lude zaljubljenosti odjednom i nisu više baš tako lude.  Zaborave se drage ženice, dragi muževi postanu samo stranci (opet moram naglasit da ne želim generalizirat). I tako je lako tu biti vamp, vjerujem da to ponese. Hej pa jebote, ja tu mogu ispast jebena zavodnica/k. A vani sam tek neprimjetna jedinka koja kupuje ujutro kruh, odradi posao, dođe kući i radi uvijek iste stvari, ali na blogu? Pa danas mogu bilo što izmislit da sam radio/la. I mogu imat sve žene/muškarce ovog svijeta barem u mislima. A pokušaj tu nije kažnjiv, osim u slučaju da malo previše obećam pa slažem. Tada me se može prozivati po blogovima, ali jebeš to, otvorim si novi nick, nađem novi blog, i eto me opet jašem." Dalje >>>

"Bruce je oblačio uniformu crvenih mundira, penjao se do reflektora, dovodio sigurno 30.000 ljudi do ivice ekstaze i bez milosti nas gurao u nju, povicima: "Scream for me Belgrade", a Beograd je vrištao, Beograd je vrištao ne pitajući se koliko je ta hala krhka spram strasti gomile, koja je u tim trenucima ličila na jednog ogromnog Edie-a, s jednom mišlju u svojoj glavi, s jednim imenom na usnama: "Maiden".... I lena je bila na koncertu Maiden-a,  "Nastup, atmosfera, ozvučenje - savršeno!!! Na koncertu sam bila sa drugaricom (Anom) i njenim tatom (jer nas nikad ne bi pustili same). Ana i ja smo stajale u ograđenom delu, van gužve i bilo nam je super. Pevale smo, vikale, podizale ruke, skakle do iznemoglosti!!! Divno sam se provela večeras. Nadam se da će doći ponovo za koju godinu."

Ariel prenosi igrariju ovde: „Kao svaka dobra Učiteljica, na prozivku odgovaram i nastavljam s' igrom“. Prvi odgovara Wolfie, proziva i zadaje novi zadatak, ključne reči su: „divljina, čelik, oganj, krilo i strast“. Mawena misli da joj ovo baš nije trebalo pa preskače reč oganj, ali: „Divljina je moja vrlina, pred sobom otvaram kapije od Čelika“. „Tvoja divljina me obuzima osećam snagu vučice, kako se kalio čelik nego u ognju vatre, da li se mora sagoreti da bi se dobila krila, krila za predstojeću oluju...“ Tamara je upotrebila sve. Lilith ima dve varijante: „Sva divljina koja mi treba je jedan betonski zid... ispresecan mermerom čelik u pokušaju da zamislim plavo. Moj oganj se ne meri moralom, on je tek krilo skrivenih želja, javnih ambicija... moje merilo i definicija za strast...“ Igra se nastavlja...

"Fascinira me. Jednostavno sam opsednuta izlaskom sunca. Rađanjem novoga dana. Sećaš se kao dete, kod bake na planini, u selu gde je tek 1980. uvedena struja, na 1400 metara nadmorske visine, kakvi su to prizori bili. Budili bi me pre svitanja, deda bi mi pokazao gde da sednem da baš prvi zrak jutarnjeg sunca padne na moje lice.Verovala sam da sam baš ja uhvatila taj prvi zrak. I danas svitanje budi taj osećaj sigurnosti i neke posebne veličanstvenosti u meni. Sedela bih ogrnuta šarenicom, tkanom rukom moje bake, sa torbicom oko vrata u kojoj se nalazila flaša vode i paradajz, u jednoj ruci tek ispečena, vruća lepinja iz furune, u drugoj kriška tvrdog ovčjeg, starog sira. Bože, kakvo je to iščekivanje bilo". Dalje >>>

„Zato što se plašim da ne prođem pored nečeg jako bitnog... suštinski važnog.“ Ugrizoh se za usnu a onda nastavih:“ Znaš, P-M, želi da ode na to neko jebeno hodočašće od dva-tri meseca, on koji nije religiozan...To je jedno od onih putovanja koje menja čoveka zauvek... I plašim se, iskreno, najiskrenije, da ako se ikada vrati, više nikada ne bude ono što je sada, da mi više nikada ne budemo ono što sada jesmo... Sebično bi bilo s moje strane da ga zadržavam, svaki trud bi bio samo odlaganje neumitnog, te nemam izbora da ga pustim da ide... ali strah je prisutan...“ rekoh u jednom dahu. „Razumem.“ rekao je Tristan igrajući se crno-zelenim rukavom i pogledavši me sasvim ozbiljno dodade: “Veruješ li da je zaista potrebno da živiš u strahu, danas i sada, u strahu od stvari koje se nisu, i koje se možda nikada neće dogoditi?“  Dalje >>>

Tehničko crtanje je išlo Gulanferu nekako i tu nije imao problema ali: „brate kada sam počeo da proračunavam poprečne preseke pa opterećenja pa uzemljenja da vodim pa... I dođe polaganje i svašta nešto ja tu pričao, tvrdio, pozivao se na zakone fizike poredio vodu i struju i opet branio svaki pasus moga teksta i svaku skicu a gde ne i ceo projekat. Naravno gore spomenuti profesor me saslušao vrlo pažljivo i na kraju ovog sizifovskog posla me upita samo jedno: Mladiću ovo kako ste vi proračunali, napisali i nacrtali izaziva kod nas samo jednu nedoumicu, gde se vama tu nalazi protiv požarni aparat, jer kada vi ovo pustite pod napon... Nego kolega jedno podpitanje bi moglo da izvadi stvari. Kažite vi nama kakvih sijalica sve imamo? A ja konj samo na disco mislim pa ko iz topa - crvenih žutih plavih...“

"Ležim u travi nekog voćnjaka. Maslačak mi golica uvo, a ja baš neću da se pomerim. Gledam kako se septembarski oblaci poigravaju sa nebeskim plavetnilom. Vijaju se gore po nebu, pa kad jedan drugog stignu, prave se kao da su pojeli jedan drugog pa su postali veći. Između neba i mene je grana sa nekoliko mesnatih žutih jabuka. Gledam ih, a lepo mi je kao da ih jedem... Pa sve zažmurim na jedno oko, glumim da mi smeta sunce, pa kad otvorim oko, nasmejem se kad vidim tu lepotu. A one onako žute, pa pegave i zrele... samo što se ne raspuknu same od sebe. Meni sve milo pa se oblizujem ovako žedan, gladan i umoran, a srce mi puno što me eto sreća pogledala, pa nađoh voćnjak pored one betončina ograđene žicom. Zatvorim oči pa se smejem, sve mi suze krenu od radosti. U stvari, možda je i kiša - oni oblaci su se maločas jurcali po nebu... Otvoram oči. Hladna voda mi se sliva niz obraze duž vrata i kvasi mi košulju. Ne vidim ništa. Mrak je i čini mi se da neko nešto govori. Glas mu je usporen i uspavljuje me. Zatvaram oči jer ga ionako ništa ga ne razumem, a i ne vidim ga".

„Trebam te, previše. Ili samo trebam nekoga. Ili ne trebam nikoga, ali svega mi je previše. Ili, kome uopšte treba pokvarena roba za jednokratnu upotrebu? Kopao bih ponovo po sebi, ali se plašim da ništa dobro niti lijepo nije ostalo. Biraj: rizik i vjerovatno razočarenje, ili neodređenost nade koja je vjerovatno neopravdana?“ Wolfie će polomiti tišinu. Melem kaže: „Jedan od najčešćih nepoželjnih obrazaca ponašanja jeste odgađanje. Odgađanje nije jednostavan obrazac već vrlo složena mešavina emocija, misli, stavova, uverenja i niza drugih činilaca kojih nismo svesni. Uzroci i oblici ostavljanja po strani važnih ali neugodnih zadataka variraju od osobe do osobe, od zadatka do zadatka za istu osobu, ali posledice su uvek iste: stres, neorganizovanost i neuspeh“. Mazapsycho savetuje: „Bolje ikad nego nikad, bolje nikad nego prekasno“. Freedi je dosta svega: „Sad je stvarno gotovo“.

„Dakle, dobro je da nisam paničar. Jer da jesam, dvije sestre na odjelu za rodilje na čekanju - bi bile pokojne. Zašto? Jer kokoške i cijenjeni doktor Prodan nisu u stanju prepoznati ženu u trudovima. Dugo sam imala lažnjake, no to ne opravdava činjenicu da sam skoro rodila u svojoj sobi na krivom katu, bez ikoga za pomoć. I tako sam ja od jedno 2 ujutro do 7 bauljala po sobi, u strašnim strašnim bolovima. Porod? Sitnica. Da me netko pita, opet bi. Samo bez onog dijela ispred. Mislim da, da je netko bio uz mene, ne bih se toliko prestrašila i puno bi lakše sve išlo. Moj mali kupusić. Nevjerojatno je mirna, hranimo se kao velike, imamo malih problema sa pronalaženjem the objecta, ali je ok. No toliko spava da se namučim dok je probudim da je nahranim. Sada ćori u kolijevci. Cijeli dan je bila budna cca 30 minuta. Čini mi se da je jutarnji tip. I još nešto: rodila sam je na našu treću godišnjicu veze“. Dalje >>>

"Dan Žena nikako nije majčin dan, kako je titoizam obrnuo njegov smisao. Dan Žena nije busanje u grudi i podvriskivanje po lokalnim kafanama i đačkim kuhinjama. Kao žena, smatram se herojem Života, gradjankom Sveta.. I kada ceo svet poznaje 8. mart kao medjunarodni PRAZNIK  Žena koje su slobodne, hrabre, sposobne, vredne.. borci za pravo na život, a ne samo ukras planete, hajde da i mi budemo deo njega, jer to zaista i jesmo." Oliboy želi svim damama da čestita 8. mart. "Dan koji simbolizuje njihovu ravnopravnost  sa muškim svetom. I ne samo ravnopravnost, već i potpunu slobodu. Svako od nas zaslužuje pažnju, sigurnost i slobodu, a posebno žene i devojke, jer im je to pravo u prošlosti, pa i danas, višestruko uskraćivano... Kao muškarac obećavam da ću se uvek truditi da se sa devojkama odnosim sa najvećim uvažavanjem!" Lib šalje čestitke "za sve moje drage prijateljice, majku, sestre, kolegice... suputnice i supatnice... Za sve nas koje smo se uzdisale snagom ženskih čula i zbog istih bile ponižene...Sretan nam 8.ožujak... Neka nam još puno borbenosti proteče dušom da ljepotu prosijemo na bojnom polju."