Недавно ми је, сасвим случајно, у руке ''слетео'' документ Повеља Стефана Немање о језику. Повеља је написана, дакле, пре скоро читавог једног миленијума, али речи те повеље су вечне и како су важиле тада, можда и још више важе данас.
Ако сте и имали прилике да читате овај текст, прочитајте га поново - и читајте га и другима, јер ово не треба заборавити. И немојте да га сејвујете или форвардујете - сачувајте га или проследите другима и већ смо корак ближе очувању нашег језика, који је заиста леп.

Али да не бих превише писала ја, следи текст много мудријег од мене.

*****

Чувајте чедо моје, језик као земљу. Реч може се изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу ?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити  највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље се не освајају само мачевима него и језицима. Знај да те туђинац онолико освојио и покорио колико ти је речи поткрао и својих натурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји болест, чедо моје, које напада језик као зараза  тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим народом, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати.

Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се у тој борби чује и један и други језик борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих ,тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа.

Знај чедо моје, да та битка између језика не траје дан или два као битка међу војскама, нити годину-две као рат међу народима, него век или два, а то је за језик тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљених битки и ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

 Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све тврђаве и бедеме ти не очајавај него гледај шта је и слушај са језиком. Ако је језик ост'о недирнут не бој се .Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу  по селима и градовима и нека само слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то чедо моје, још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, дпжаве пропадају, а језик и народ су  ти  који остају, па ће се тако освојен део земље и народа кад-тад вратити својој језичкој матици и свом матичном језику.