Tuđa vlastita imena pišu se u srpskom standardnom jeziku na dva načina: prilagođeno pisanje, (primenljivo i u ćirilici i u latinici, npr. Minhen, Šekspir) i izvorno pisanje, (primenljivo u latinici, npr. München, Shakespeare)....

Samo izuzetno se i u ćiriličkom tekstu poneko ime može navesti i u izvornoj latinici... Ako se takvom imenu dodaje naš nastavak, on se odvaja crticom...

U latinici, pak - ako se autor opredelio za izvorno pisanje - nastavci se ne odvajaju crticom... Torqatto Tasso, Torquatta Tassa; Nicaragua, Nicarague...

Ne ulazeći u to kome se šta više sviđa, pošto je transkripcija ipak stvar individualnog izbora, nije mi jasno zbog čega je sporno ono što zapravo nije - strana imena se mogu pisati u izvornom obliku, čak i u ćiriličnom tekstu. Pravopis to dozvoljava. Za razliku od ostalih jezika, kod nas jedino nije praksa u originalu pisati toponime, dok je svakom ostavljena sloboda da piše lična imena u izvornom obliku.

Istražujući šta kaže net o ovoj temi, naišla sam na veoma zanimljive diskusije na forumima, gde se često na netolerantan i ostrašćen način zastupa jedna od (prividno) suprotstavljenih teza: za potpunu transkripciju stranih reči ili potpuno bez transkripcije.

Činjenica da je da važeći pravopis daleko zaostaje za modernom tehnologijom, pa tako ne obuhvata čitave segmente nauke i tehnike bez kojih se život danas ne može zamisliti. Rezultat toga je obilje rogobatnih prevoda i transkripcija stranih reči. Evo nekoliko primera:

Na srpskoj Vikipediji, svojevremeno se vodila žučna rasprava o tome kako pisati nazive stranih muzičkih grupa, nazive pesama i nazive kompjuterskih igrica (u originalu, prevesti ili transkribovati):

• U2 ili Ju tu — Ime U2 je izabrano zbog svoje dvosmislenosti i otvorenih interpretacija.
• Blink 182 ili Blink van ejtitu (ovako ga oni izgovaraju, mada možda Blink van handred end ejtitu)
• B52's ili Bi fiftituz
• !!! ili Tri eksklamejšen marks — Ime je inspirisano filmskim titlom, pri govoru bušmana u filmu Bogovi su pali na teme. Bend sam navodi da je najčešći izgovor Chk Chk Chk, ali da ih mogu zvati Pow Pow Pow, Bam Bam Bam, Uh Uh Uh, itd.

Tu spadaju i nazivi kompjuterskih programa (Vindouz, Prozori ili Windows), kompjuterska terminologija uopšte, stripovi, filmovi, mobilna telefonija, nazivi stranih kompanija, terminologija nauka kao što su menadžment i marketing... i moglo bi se nabrajati. Otvorite sistemski poslužavnik - pronašla sam skoro u nekom programu za gledanje slika prevedenom na srpski jezik. Malo je reći da sam bila potpuno iznenađena i prvih par sekundi nisam znala na šta se ovo odnosi. System Menu, dragi moji, to je original iz koga je izveden ovaj ingeniozni prevod. Mnogo ranije, lingvisti kojima je zapao nezahvalni posao prevođenja kompjuterske literature, prevodili su reč "field" kao livada. Tako smo imali sjajnu rečenicu tipa: "Unesite tekst u sledeću livadu".

Dakle, poruka gospodinu sa početka teksta glasi:

То јесте српски језик, док се Правопис не промени! Зато, не дезинформишите блогере, најпре се распитајте!

Na kraju, za one koji bi ukinuli sve strane reči i tako sačuvali čistotu srpskog jezika, pronašla sam poučan tekst na blogu Dopisi iz Diznilenda:

"U redu, izbacićemo sve tuđice i druge riječi stranog porijekla iz jezika, no nam se automatski postavlja pitanje šta ostaje. Mislim da je bolje da vidimo bez čega ostajemo. Kao prvo, više ne bismo bili ni u boji a ni u koloru, nego crno-bijeli - dok nas Technicolor eventualno (ah, ti latinizmi) ne ofarba – mada ne, ne može. Šteta, ni farba nije naša riječ. No, recimo da možemo živjeti bez boje; nego, čime ćemo da jedemo? Kašiku smo kao tuđicu izbacili a nemamo ni čašu da se napijemo vode. Ma kakva voda!? Nemamo ni nju odakle da natočimo, jer smo ukinuli česmu, a ako mislite da onda uslijed iznemoglosti legnete (ne, ni ležanje, naš nacionalni sport, nismo mi izmislili) i odmorite, avaj – više ne znamo za krevet, kauč, sećiju, fotelju...U redu, spavaćete na spojenim stolicama, ali nemate jastuk za glavu, niti se imate čime pokriti, jer eto, sasvim slučajno smo našim čišćenjem jezika bacili jorgan, deku i čaršav. “Dobro, de”, reći ćete, “imamo staro, dobro ćebe...” Žao mi je, dragi moji, ni njega više nemamo...

A na kraju izgubimo i ono, za šta se posljednjih godina najviše borimo – naciju i nacionalni identitet, kao i suverenitet i teritorijalni integritet."

Toliko od mene, za ovaj put.