Koncentrisem konture,oblike lica,

dozivam ,bojim blanko tvojim bojama,

nikome ne dam da mi u ochi udje,

kada spavam zaklanjam tebe,

uranjam u mirise tvoje kozhe,

najvishe te osetim u jutro,

josh onako sanjiva uranjam prste

u proshlo,pletem niti tvog ramena,

nizhem slova tvog imena,

urezana tu !

Ti ,znash gde!

Svaka promena vremena na tebe me seti,

rame zaboli najavljujuci kishe,snegove...

Taj zagrljaj na naslonu klupe,

taj pad sa iste ,

moj pogled u tvom,

kosa rasuta po tvojim usnama,

smeh u snegu,ti i ja,

sklupchani jedno na drugom....

Nishta tad nije bolelo,

nishta tako bash bilo dobro....

sve je bilo onako belo,

trajalo,hm....

nestalo nije,

tu je ,zaboli to rame hahaha

eh...setim se dubine,

setim se ,ma da,

dolaze ta jutra nanovo,

opet nadrazhi nozdrve miris tebe,

zarijem nokte u dlanove,

a boli ,ma neka,

dobro je!

Smeshim se i trljam  rame,

tvoje bilo i ostace,

zamisli tek kad me scepa reuma,

osteriopoza ,koja ce to ljubav biti

ka klupi ,ka tebi,i bojicu blanko

likom tvojim.