Bilo je lepljivo toplo. I bilo je uzbudljivo. Redovi su promicali, brzo, brže nego okoliš. Ne redovi. Čitave lančane reakcije slova. Nemir u prstima u dodiru sa koricama. Belim, jednostavno oslikanim, da maskiraju fascinantnost unutrašnjosti. Najednom, reči su svuda. Izviru iz svega što pogledam, dotaknem. Vidim ih u slikama i zvucima. Kratke su, velike, sićušne, izmišljene, menjaju oblike, krivudaju, talasaju, trepere... More reči. Moje more, moja aura, nosim je sa sobom, nosimo se međusobno.

Dok je čitala, sunčane je zadenula u dekolte lagane crvene košulje, što ga je malo razglavilo. Posmatrao sam je poduže i shvatio. Za nju nije bilo sveta, bar ne ovog opipljivog. Bila je daleko ili izvan, bila je treći lik u romanu, bila prostor, ili svetlost, ili mrak. U romanu. Bila je neuhvatljiva. Menjala je oblike, menjala je lice, boju očiju. Ako si gledao, a gledao sam, mogao si lako da vidiš tumbanja ispod naizgled mirne površine. Vuklo me je da saznam šta ju je tako pokrenulo. Koncentrisao sam se na odraz slova u tamnom staklu naočara, ali svaki put kad bih došao do kraja reda, bljesnula bi belina kože, a onda se izgubila u skrivenoj dubini dekoltea, kojoj, iskreno verujem, nema dna. Zatvorio sam oči. I sve sam video.

Pitam se je li svestan koliko je bio grub na početku. Pokušava da mi objasni ljudske odnose principima termodinamičke verovatnoće. Ne glumim da razumem. Samo se kikoćem. Tako da me čuje. Nepoznat mi je, ali ne i stran. Raznovrstan i uglavnom fantastičan. Slojevit. Muškarci bi trebalo da su jednostavni. Bocka, ali zapravo osećam samo golicanje. Bezobrazan je, i tvrdi da je to skoro neophodno. Uočava detalje. Zastane, pa se oduševi. I još mnoštvo jedno čitavo. Kako da ti ne dođe da prokleti, prekopotrebni racio 24/7 jednostavno isključiš... i opet sve krene kud poželi? Možda dođavola, kad bismo bili verujući. Ovako, samo do nekog toplog mesta...

Ne mogu tačno da se setim trenutka, u minut i sekund, kad sam počeo da osećam elektricitet, treperenje. Voleo bih da ga zakucam, u vreme, u zid, prodrmam ga po potrebi. Dobro je otkriti da si još uvek sposoban za to. Dok sam vozio Keln-Enschede, oko njenih nogu su se motali leptiri. Plavi i narandžasti, osmehivala se. Video sam na trenutak Veliku Mapu. Osmehnuo sam se. Ona gleda na način koje druge žene mrze. I to volim. Izmišlja reči. Iskrena je po svaku cenu. Njena posesivnost otkriva strast. Voli kad joj kažem ime. To joj oduzima nešto od kontrole. Opet zažmurim. I kažem joj: Hajde da puštamo leptire... kao papirne zmajeve.