što se retko dešava

i teško izvodi,

dobiješ lakoću postojanja.

Dobiješ jasan obostrani osećaj

prepoznavanja drugog ljudskog bića,

i pomisliš, kad bi postojalo takvo što

kao što je prošli život

ovako bi izgledao ponovni susret

sa pređašnjim bliskim.

Makar sve to bila jevtina iluzija,

ne možeš, a da ne budeš

zamišljen

osmehnut

sunčan

i jednostavno srećan nad tom idejom.

Jednostavne sreće su najbolje od svih sreća.

Udvaranje ljupke mladosti.

Jurcanje za oblacima.

Glasno pevanje.

Ignoracija ignoracije = trampa za osmeh.

Ogledanje u drugome.

Poigravanje sa idejom naivnog subjekta.

Vedrina u koju se baciš.

Svesno disanje.

Prisutnost.

Punoća postojanja.

I najkomplikovanije stvari su vrlo jednostavne.

Povremeno u tom pojednostavljavanju uspem.

Zapravo, sve češće.

Rastem, iznutra.

A onda posle, niotkuda, banu neke smešne ptice,

koje baš nemaju nikakve veze sa smislom života,

osim možda njihovog ličnog.

Gledam ih i jasno mogu da sinhronizujem priču

oslikam blesavo užurbano šljapkanje

ptičiju salatu od reči

fantastičnu radoznalost

panično il’ manično

ružičasto ludilo

i slepu ptičiju lojalnost u dinamici jata.

Prava je šteta što se ne dadoh u redatelje.

It was one mighty day.