Pazi... nisam ti ja neki feminista, ili korektnije, feministkinja. I užasava me insistiranje na poženstvljavanju jezika, po svaku cenu. Kao da to garantuje poštovanje ičijih prava, pa i ženskih. Nonsens. Odbijam da se izjašnjavam kao psihološkinja, koje je, čuh, usvojeno, nisam sigurna koliko zvanično. Zvuči kao neki jevtin tinejdž časopis. Ima još nekoliko varijanti: psihologinja, psihologica, psihologuša... što dalje ideš, uvredljivije zvuči. Bar mom sluhu.
Deo moje životne ideologije i delanja, jeste zalaganje za poštovanje osnovnih ljudskih prava, na život, slobodu, dostojanstvo, osnovne ljudske vrednosti, a protiv diskriminacije bilo kog oblika, bez obzira na grupnu pripadnost. Na nedavno otkrivenoj televiziji sa ovih prostora (i nije neko čudesno otkriće, ali dobro sad) - reklama za Denim. Tip izlazi ispod tuša, cura u njegovoj raskopčanoj teksas košulji, koliko sam ispratila, prilazi joj s leđa i stavlja ruku na prsa, te ga ona zaustavi. Tekst koji prati sliku je sledeći: Denim – za muškarca koji ne mora da pita. Nikad.
Kao što to obično radim kad se čudim, raširim oči, proverim da li sam dobro čula, proverim još jednom... i zapitam se, dokle? Dokle će okolnosti ovde biti takve da se neguje ovakav oblik mačizma, da se stavlja u reklame, da se propagira kao poželjno, vrhunsko, neophodno, jedini način...?! Tekst reklame direktno aminuje ugrožavanje prava na slobodu. Ako sličan seksizam sretnem na ulici, u prodavnici, u autobusu, ne širim oči, samo se zgrozim svesna njegove prisutnosti. Ali na javnom mediju... koji to društveni kontekst odobrava ovakav stav? Neka je i jedna jedina reklama, ona je signal. Koji aktivira razne alarme. I ma koliko želeli i tvrdili da su se prilike ovde promenile u pravcu kojim se udaljujemo od mračnih balkanskih tačaka, to je samo jedna lepa iluzija, koje su po svojoj prirodi uvek iskrivljenja i laži. Zapravo smo poraženi. I iz dana u dan, to bivamo iznova. Između ostalog, i uverenjem da je apsolutna dominacija direktno određena rođenjem, u slučaju da je biće imalo sreće i jedan
