Pisalo je negde… pročitao je. Vežbati vedrinu. Svakoga dana. U ušima je pucketalo kao od velike nadmorske visine. On je gutao i gutao, a njegovo lice se razlivalo u čudne oblike. Rođen u januaru. Isuviše praktičan i razuman da bi osluškivao svet oko sebe. Prosto ga je sekao, krojio, koristio, jeo ako je morao, preračunavao, definisao. Stvarao i održavao ogromne sisteme u njemu. Upravljao. Mape crtao, malo od sebe skrivao, mnogo od sebe tražio. Rešen da, u međuvremenu, jednoj Vazdušastoj prizna neobičnost. Mapama je hodio, svet obeležavao, koordinate ucrtavao i računao, merio, meridijane pomerao, vremenskim zonama se igrao, jer je mogao. Svet je voleo ili prezirao, zato je svet bio previše bljutav ili previše začinjen. Nije ga osluškivao. Jer da jeste... ne bi bilo te tuge na peronu Jedan, levo. Ne bi bilo te betonske težine. Samo lepršava radost zbog torte sa sirom i borovnicom, nestvarne atmosfere Terazija, guštera u puzavicama kalemegdanskih zidova... zbog boje njene kože. Slučajnog dodira. I nesigurnog namernog. Zbog dana koji bi prodali jedino možda za vodu, most i to sunce. Jednostavno i lako, bio bi srećan. Tako... tako se vežba vedrina.
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Bel
objavio mazzapsycho u 21:36 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (23) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (23) | Posalji komentar