Znaš…
Ja sam samo sedela pored njega. On je brbljao i brbljao, a ja sam osećala posvuda. Lepo i jasno kako mi se osećaj seli krvlju u sve delove tela. Uhvatila svaki pokret. I onaj kojim mi je pola minuta držao suknju, recimo, slučajno.
Na početku je predložio saradnju. Profesionalnu. Postepeno je ideja o komunikologiji postala potpuno romantična, vrli novi svet koji se rađa poput pileta ili dinosaurusa, svejedno, razbijajući ljusku koja ga predugo sprečava da vidi, diše i živi. Pile. Ili dinosaurus. Svejedno je, mislim.
Previše egocentričan da bi bio dobar slušalac. Umom neprestano u stanju brainstorming-a. Pomalo teatralan, samosvestan i savršeno oslobođen. Prosed. O, drugačiji. I brbljiv, brbljiv, brbljiv.

Znaš…
Kad ti neko priča mnogo, sve i da ne priča o sebi ništa, mnogo ti o sebi kaže. Posebno ako umeš da slušaš. Potom to vešto reflektuješ. Onda trenutak za pogled u tišini. Zaintrigiran. Uvek upali.

Znaš…
Nisam se trudila. Zaista. Samo sam primećivala i slušala i pratila naizmenično, a posle i simultano, zbivanja spolja i zbivanja unutra. Pratile su i kokoške u okolini (…hm, biće da je ono ipak dinosaurus bio u pitanju). Do glavnog jela, primetila sam tanke crvene linije pogleda, neke loše skrivene komentare i grimase. Momenat u kom je stigao Cabernet… ne umem ni da opišem. Strahovito zabavljajuće.  

Znaš…
Kad sam ga podsetila gde smo se upoznali, jer se nije setio iz prve… ''Ahhh…'', i ovlaš, jedva osetno dodirnu mi obraz. Pomalo neprikladno. I opet zaćuta. Sve taj zna.

''Znaš'', kaže ''umem ja da budem i zanimljiv… ponekad.''
''Jedva čekam… da vidim i to.''

Kako li bi komunikolozi ovo proanalizirali…

A gde ćete vi biti 12. jula?!