Preparkirao je kola i pravio se da to nije ništa. Kad sam ga pitala ima li nečim da se pohvali, gledao me je zbunjeno i pomalo začuđeno. Zaista ne znajući. Neverovatna je snaga volje i rešenost da ideš napred, bez obzira kakve te sile vuku unazad. I negiranja slabosti. Ako ih negiramo, da li postaju apsurdne i suvišne?
Dečak sa jednom rukom intelektualno je dominirao, elokvencijom i sigurnim nastupom, a osvojio osmehom. Morao je da provuče žargonsku vulgarnost, da se dodatno ohrabri i ispipa granice. Ako.
Osetih da mi neko dira kosu u rep vezanu, i pre no što se okrenuh, čuh šapat: Teto, daj mi da lucam... kad ono roze medvedić, zvani Una, sa najlepšim bebećim obrazima na svetu, stoji dedi u krilu i trepće mi crnim okama. Mama se bespotrebno izvinjava, a Una i ja lucamo usput. I shvatih kako je divno i snažno to u, još uvek, vaspitanjem neoblikovanom detetu, koje tačno zna šta želi i to otvoreno traži. Uskoro će verovatno naučiti da manipuliše i igra razne igre pretvorništa kao i većina. Sada je još uvek čista i neobrađena mala vrednost u svojoj suštini.