sablasniju kreativnost na delu nisam videla.
maštanje levitirajuće,
kuće putujeće,
korenje vitlajuće,
potkožne bube jurcajuće...
I am the storm
I am the wonder
And the flashlights nightmares
And sudden explosions
I don't know what more to ask for
I was given just one wish
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
What else is there?
objavio mazzapsycho u 01:10 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar
Do U think U can tell...?
pst!
spavaš?
radiš?
maštaš?
gledaš?
ćutiš?
pričaš?
ležiš?
tražiš?
želiš?
sanjaš?
šapni mi.
objavio mazzapsycho u 18:26 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
Prsla
Najpre sam bila iznenađena.
Onda malo zgađena.
Potom me je obuzeo bes.
I na kraju shvatim da sam tužna. Baš.
I kao kružna lančana reakcija.
Again.
And again.
And again.
Iznova se iznenađujem, gadim, ljutim, tugujem...
Prvo opažanje, pa kognitivni proces, pa emocionalna reakcija i telesna.
Naprsla sam možda nedelju unazad. Kad se debela, otromboljena, duhom obolela šalteruša drala na mene, vređala me i pominjala porodicu, jer sam je uljudno pitala koji autobus ide za Nj. Ne u Srbiji, al' nedaleko od nje.
Tada još nisam pukotinu ozbiljno shvatala, oguglaš, jbg, prilepiš hanzaplast, onaj nepromočivi i furaj dalje.
No ni flasterčić nepromočivi nije svemoćan.
Kad sam ja postigla svoj mir?
Kad sam naučila da prihvatam stvari oko sebe.
Sećam se tog perioda jasno. Kako su grčevi u telu i dublje počeli da popuštaju, i povlače se, jedan po jedan.
Oslobađajuće.
I to je postalo relativno trajno stanje.
No, desi se nekad prsotina, pa jedan talas, opa još jedan, nismo ga očekivali...
Senzitizira me za desetku. Primitivizam, drskost, netolerancija.
I mržnja.
Toliko mržnje odasvuda u samo nekoliko dana.
Nad time tugujem.
''Kao što iz nas izlazi kultura, elokvencija, delinkvencija, nenasilna komunikacija...''
Kažem u sebi: ne verujem. Onda kažem i naglas.
Zapravo, sve znam. Al' uvek me neki novi element iznenadi.
Iziritira što ljudi nemaju osećaja za mesto gde u komunikaciji prestaje odbrana stavova, a počinje vređanje ličnosti. Šta je fer odnos, šta kritika na ponašanje, a šta otpisivanje bića.
Trajno mi produbljuje razočaranje u ljude.
Ovo je istinit događaj, od pre dan ili dva.
''Poštovani,
da li je Vaš apartman slobodan za period izmedju 01.09.2007 i 09.09.2007.
(8 noćenja, za 5 osoba).
Takođe bih Vas molio potvrdu za cenu navedenu na Internetu (80E za apartman).
Hvala unapred!
Srdačan pozdrav iz Novog Sada, B.''
A ovo je odgovor koji je dobio...
''Za ljude jest slobodno, za Ekavicu nikada?!? Zar misliš da smo zaboravili?!?
I ako se usudiš doći, pazi da se ne sretnemo! Moja klapa nije oprostila ni zaboravila mrtve!!
P.S. osim... ma ipak, ako si iz Novog Sada, onda ima nade, ako dokažeš da nisi Četnik, da tvoji nisu pucali na mene, onda... možemo malo i razgovarati! Samo to. Inače - neprijatelji smo barem 3 generacije!!!''
Ovo nije priča Srbi vs. Hrvati.
Ovo je priča o ljudskoj mržnji.
Tek da se prisetimo u kakvom (još uvek) svetu živimo.
U odličnoj knjizi koju čitam, jbn turbulencije, pad, pad, zašto baš sada...
Prve vesti: 387 poginulih u zemljotresu u Peruu... za svega par trenutaka...
Waterproof mascara. Right.
Prodavci magle.
Pita me A.: Šta ti je?
Ma ništa.
A daj, nešto jeste...
Ništa... zastrašujuće je koliko se energije troši na mržnju.
...
A. me gleda... A i Ozonska rupa se širi, je l' da..?
Jeste. Kao da to nije dovoljno.
Baš si lik, Kyma...
Jbg.
Jbg.
Onda malo zgađena.
Potom me je obuzeo bes.
I na kraju shvatim da sam tužna. Baš.
I kao kružna lančana reakcija.
Again.
And again.
And again.
Iznova se iznenađujem, gadim, ljutim, tugujem...
Prvo opažanje, pa kognitivni proces, pa emocionalna reakcija i telesna.
Naprsla sam možda nedelju unazad. Kad se debela, otromboljena, duhom obolela šalteruša drala na mene, vređala me i pominjala porodicu, jer sam je uljudno pitala koji autobus ide za Nj. Ne u Srbiji, al' nedaleko od nje.
Tada još nisam pukotinu ozbiljno shvatala, oguglaš, jbg, prilepiš hanzaplast, onaj nepromočivi i furaj dalje.
No ni flasterčić nepromočivi nije svemoćan.
Kad sam ja postigla svoj mir?
Kad sam naučila da prihvatam stvari oko sebe.
Sećam se tog perioda jasno. Kako su grčevi u telu i dublje počeli da popuštaju, i povlače se, jedan po jedan.
Oslobađajuće.
I to je postalo relativno trajno stanje.
No, desi se nekad prsotina, pa jedan talas, opa još jedan, nismo ga očekivali...
Senzitizira me za desetku. Primitivizam, drskost, netolerancija.
I mržnja.
Toliko mržnje odasvuda u samo nekoliko dana.
Nad time tugujem.
''Kao što iz nas izlazi kultura, elokvencija, delinkvencija, nenasilna komunikacija...''
Kažem u sebi: ne verujem. Onda kažem i naglas.
Zapravo, sve znam. Al' uvek me neki novi element iznenadi.
Iziritira što ljudi nemaju osećaja za mesto gde u komunikaciji prestaje odbrana stavova, a počinje vređanje ličnosti. Šta je fer odnos, šta kritika na ponašanje, a šta otpisivanje bića.
Trajno mi produbljuje razočaranje u ljude.
Ovo je istinit događaj, od pre dan ili dva.
''Poštovani,
da li je Vaš apartman slobodan za period izmedju 01.09.2007 i 09.09.2007.
(8 noćenja, za 5 osoba).
Takođe bih Vas molio potvrdu za cenu navedenu na Internetu (80E za apartman).
Hvala unapred!
Srdačan pozdrav iz Novog Sada, B.''
A ovo je odgovor koji je dobio...
''Za ljude jest slobodno, za Ekavicu nikada?!? Zar misliš da smo zaboravili?!?
I ako se usudiš doći, pazi da se ne sretnemo! Moja klapa nije oprostila ni zaboravila mrtve!!
P.S. osim... ma ipak, ako si iz Novog Sada, onda ima nade, ako dokažeš da nisi Četnik, da tvoji nisu pucali na mene, onda... možemo malo i razgovarati! Samo to. Inače - neprijatelji smo barem 3 generacije!!!''
Ovo nije priča Srbi vs. Hrvati.
Ovo je priča o ljudskoj mržnji.
Tek da se prisetimo u kakvom (još uvek) svetu živimo.
U odličnoj knjizi koju čitam, jbn turbulencije, pad, pad, zašto baš sada...
Prve vesti: 387 poginulih u zemljotresu u Peruu... za svega par trenutaka...
Waterproof mascara. Right.
Prodavci magle.
Pita me A.: Šta ti je?
Ma ništa.
A daj, nešto jeste...
Ništa... zastrašujuće je koliko se energije troši na mržnju.
...
A. me gleda... A i Ozonska rupa se širi, je l' da..?
Jeste. Kao da to nije dovoljno.
Baš si lik, Kyma...
Jbg.
Jbg.
objavio mazzapsycho u 20:51 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
A sad nešto sasssvim drugačije...
Da baš ovako izgleda histerija, po definiciji, ne bih rekla... ali to je manje važno. Ovaj tip je baš dobro odradio posao. Kad mu pred kraj spota poiskaču žile i oči i sve to... wau. Zar ne poželite to nekad, rage out all over the space... i da ričete, ričete iz dubine, celim telom...?
Inače, Muse, 7. oktobra u Areni, valjalo bi otići.
Ovo je za mog Cimera, koji je sada far far away...
Last chance to lose control.
Inače, Muse, 7. oktobra u Areni, valjalo bi otići.
Ovo je za mog Cimera, koji je sada far far away...
Last chance to lose control.
objavio mazzapsycho u 19:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
Tokovi
Dok držim ti dlan na mišici osećajući il' priželjkujući trzaj napora i zadovoljstva od pre pesak vremena...
Dok mi kao slep dodirom sa dlana čitaš želje i ludo se prstima raduješ...
Dok ploviš mi leđima poput malog jedrenjaka obilazeći moja kičmena ostrvca...
Dok maštaš da postaneš lovac na školjke onim usamljenim svetlom u noći, zbog legende o jednom dragocenom biseru...
Dok ti usnama topim so sa trepavica, miruješ, bez reči, bez daha...
Dok žmirkaš pred svetlucavim zrnom peska na mom kolenu ljubeći me naviše...
Dok nas zapljuskuju talasi strasti i nanose šareno kamenje iznenađenja...
Dok galopirajuća srca prave zaglušujuću buku u mislima, vazduh mi zapinje o glasnice u vrisak...
Dok tvrdimo da ovaj momenat postoji samo zbog nas, jer je to jedino logično objašnjenje...
Dok tonemo u san, kao kroz vodu, i sanjamo da vraćamo se postanku...
Dok u sebi tragam za najlepšim letnjim zvukom za tvoj bezbolan povratak u ovu realnost...
Dok me vodiš rukom u ruci, hodeći neprohodnim, bez sumnje da stići ćemo...
Dok u poteri za oblacima krotiš vetrove u povetarce za moju kosu...
Dok treperi suton u tvom oku, umorni osmesi daruju se sami...
Dok zajedno verujemo da je odgovor na onoj savršenoj liniji koja spaja dva prostranstva...
Dok mašemo pticama za srećan put, a one ritmično, uvežbano odmahuju kao u najboljoj numeri ptičijeg mjuzikla...
Dok me čvrsto i nežno obavijaš sobom i pokrećeš dugo u meni taloženo...
Dok dugo ćutimo i pogledom se volimo...
Tvoja sam.
objavio mazzapsycho u 15:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
Tuu drank tu fak
cico, kako si nam romantična večeras, vidi je, Udata!...ciknu Sanjiva ugledavši Zanosnu na čistini trga. vesele i glasne prošetale su kroz rasvetljenu noć i smestile se pod stoletne krošnje i naručile tri točena, nikada zabrinute oko priča da dame ne piju pivo, a posebno ne iz krigle, jer smatraju da damu određuju neki drugi momenti, osim toga osećaj debelog stakla u ruci i težine zlatne tekućine je previše dobar... kratki susret u noći, strangers in the night, pod krošnjama, prošao je lepo, nužno to jeste bio susret dvaju materijalnih tela, ali u suštini je to bio dodir vantelesnog, vazdušastog, oblakastog... suknja je Zanosnoj lepršala pod čudnim naletom strujećeg vazduha kome se nije mogao otkriti izvor, ali posle nekog vremena prestalo je biti bitno, jer je prizor bio lagano merlinmonroovski što beše više nego dovoljno za potpuni doživljaj ženstvenosti. so, noć je bila ženska, Friday night for chicks, samo su produžile u svom pohodu, koji nije imao cilj da osvaja, osim ako se za to spontano ne stvore uslovi, jer jedna od parola pod kojom žive jeste da se neke prilike ne propuštaju. nađoše se na mestu koje im ne ide baš uz boju očiju, ali je bilo the best they can get u tom trenutku i slomivši otpor Udate, koja je verovatno imala sumnjiv predosećaj, nastaviše u istom ritmu. pomalo preozbiljne teme za Friday night, rasprave o metamorfozama stavova i osećaja u poslednje vreme, uzrocima istih, po čemu se prepoznaje kvalitet veze i postoje li objektivni pokazatelji oko kojih mogu da se slože, bar njih tri. da li bi ikada da finansijski mogu unajmile kućnu pomoćnicu, ili deo sopstvenog ostvarenja vide u samostalnom vođenju domaćinstva, kako se i zašto poimanje ljubavi promenilo, ko je i koliko odustao od savršene predstave veze i muškarca i kakve to posledice ima. o reči, o pisanoj reči, na šta Udata počinje da zeva, jer je ipak njeno primarno opredeljenje biohemija. o tome koliko su njih tri vrlo različite, i koje su tačke na kojima se one nerazdvojivo spajaju, što ih već godinama drži na okupu. Zanosna insistirana na detaljima i skoro je čula za sebe da spada u onu grupu ljudi sa izraženom osobinom stalne svežine percepcije detalja, što joj imponuje i po čemu se posebno razlikuje od Udate. Udata je muški mozak u telu žene. sve je vrlo jednostavno, dobro, ok, loše ili sranje. Zanosna to ne razume baš, jer bi ona često nadugačko i strastveno, a vrlo suptilno i diskretno opisivala doživljaj savršenog orgazma od pre pola sata. recimo. Udata bi za isto to rekla: ok. baš dobro. Sanjiva je samozvana zlatna sredina, iako je često kod nje više detalja koji maskiraju suštinu, čime ostaje više no tajanstvena. dakle, sve je u stilu. čovek sa tacnom obilazeći stolove i radeći svoj posao, nazovimo to tako, prilazi ovom ženskom društvu i uzima pepeljaru sa stola punu ljuski kikirikija koji odlično čuči uz pivo, i prosipa je odmah pored stola, po stopalima Sanjive, uz komentar ''Ljuske se bacaju dole'', na šta ona glasno protestuje i obasipa ga koječime, zbog čega je čovek s tacnom (umesto mozga) zažalio. Zanosna je samo zinula i ne veruje, a Udata je cool, ništa me ne iznenađuje. da veče bude potpuno. ispraćene pogledima, raznih vrsta, spustiše zavesu. par dana kasnije, Sanjiva sabirajući utiske sa Zanosnom telefonom, podseća je na ''ja bih Njega taako tucala'' i smeh, u polupraznoj bašti i za trunku preglasno izgovorenoj želji, zbog čega je mnoštvo u prečniku od više metara obratilo pažnju okretanjem glave u pravcu njihovog stola očekujući nastavak. oops. Zanosnoj je taj deo malo maglovit. međutim, jasno se seća kako je na putu do toaleta, u visokim crvenim s cvetićima, pojačanom koncentracijom na sopstvenu motoriku, prethodno pripremivši se na sve prepreke u vidu stepenica itsl., uspela savršeno da stigne do cilja, pa skoro savršeno, jer opustila se jednu stepenicu prerano, što danas rezultira velikim zeleno-ljubičastim kolutima na kolenima, srećom skriveno od očiju tamošnje javnosti, skoro do minimuma. I moramo sve to malo češće, konstatuju zajedno. samo onu Udatu da animiramo.
uh. baš mi nešto došlo.
objavio mazzapsycho u 17:20 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (40) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (40) | Posalji komentar