Ne znam da li je to zato što živimo u Srbiji. Ne može ni država biti povazdan kriva za sve i svašta. Radi se o manjim grupacijama, skoro pa o pojedincima. Ili sam u startu previše optimistična. Tek...
Pružam karticu i novac kroz otvor šalterskog stakla na ŽS. Poučena ličnim iskustvom, naravno, brzo i mačkasto vešto sledećeg trenutka moraš skloniti ruke, jer osoba, najčešće ženskog pola s druge strane staklenog zida, baca karticu poput diska što preti da lomi nokte, u najboljem slučaju. Šta bi tek bilo da je kartica malo oštrijih ivica, ili, nebesa, da je otvor na staklu nešto veći... već vidim naslove u prvim jutarnjim novinama: MASAKR NA ŽS... OBEZGLAVLJENI PUTNICI JOŠ UVEK TRAŽE PRAVI PERON... SLUŽBENICE JŽ ILI PRITAJENE SERIJSKE UBICE... Po ko zna koji put, vraća mi manje novca no što razlika iznosi. Ponekad iskuliram, ponekad žurim, ponekad im ostavim, jer i inače nisam alergična na ostavljanje bakšiša. Ali ne trpim drskost.
''Dalje...!!!'' - zaurla mila zver.
Dečko iza mene gleda, čeka da se pomerim, ja gledam u nju, ustakljenu.
''Daaaljeee....!!!!!'' - zaurla, jače, sad uz grimasu.
Smirena, kontrolisana, na povisujući ton ni pritisak: ''Niste mi vratili dobro kusur.''
Baca mi velike metalce na isti način kao i pre, bez izvinite, bez dešava-se, bez srama.
Uzimam svoj novac.
Nemam jasne misli. Samo blagi osećaj gađenja.
A Sandra mi je baš istog dana pričala, da se ne plaši restrikcija ili izbijanja osigurača, jer ima brdo šibica koje je dobila kao zamenu za sitno. A imaće šta i da žvaće u romantici vatrice.
''Mazzo, onaj tvoj trening, kako beše... samopouzdanja... E, asertivni, taj! To meni uopšte ne treba. Baš sam bila praud. Slušaj... svakog dana idem u istu radnju, kad ne odem ja, ide G. Svaki put donesemo ili žvaku ili šibice uz sve planirane namirnice. Možemo da valjamo šibice, laganica. I ja ti jedan dan popizdim, i kažem - E nećeš! Odem opet na isto mesto, uzmem jogurt...
E nemam sitno... može žvaka?
Ne može.
Ali nemam sitno...
Pa ništa, evo tebi jogurt, ti meni pare, idem u drugu radnju gde imaju sitno.
Pa dobro šta je sad problem... - pravi se kučka nevešta, al' šokirana.
Nema problema, ja ću sad tebi lepo da donesem ono brdo žvaka i šibica, a ti meni to da unovčiš u sav onaj kusur koji mi duguješ! Je l' može tako...?
Nije zinula, al' tako izgleda.
Bezobrazluk.
Znaš ti da se ja ne stiskam, al' neće mene kučka praviti budalom.
Hoću svoj dinar!...''
I ima toga na svakom koraku.
Nekad se prave blesavi, nekad ja-nisam-odavde, nekad se samo nadure što su provaljeni. Ne znam šta je bednije.
No osećaj je uvek dobar, zauzeti se za sebe. Posebno kad se stvore ovakve, za vežbu odlične, prilike.
Cool-toora.
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Cool toora
objavio mazzapsycho u 01:15 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar