mada, to je jedan od onih doživljaja u kojima šta god da kažem - pokvariću.
jednostavno, morao si biti tamo.
bilo je... hmm.
koopovski totalno.
sa sve Mesecom u scenografiji.
zanosno.
ushićujuće.
povezujuće.
čak sam sutradan imala i post-koopovsku depresiju... sve po redu.
danas sam pokisla. pomalo namerno. baš sam odigrala, sama sa sobom, filmski.
i kupila sam knjigu Vrtovi cimeta, uglavnom zbog toga što sam o cimetu potpuno ovisna.
poprskala gustim uljem cimeta plamen sveće uz koji čitam...
svetlost i miris ispuniše prostor, i ostaviše malo praznine za po koju uspomenu.
davnašnju, sad već.
i pesma, koja je nepozvana, ali najavljena sama došla...
Some days I question
The suggestion
You might not exist at all
Can we meet and talk it over
Would you be kind enough to call
(mislim, sasvim je moguće da uopšte ne postojiš, ali kako bi bilo da se nađemo i malo o tome prodiskutujemo, hm?... :) tako ženski...)
osmeh.
i sve mi je na mestu.
