''...i sedimo u salonu, tamo kod nas i kafenišemo i malo radimo, kad dolazi ti gari, i tu smo okrenuli koju, kad će ti on: mogu da vam nabavim karte za Zdravka, koliko god vam treba, samo recite cifru. Nas četiri se pogledamo, i nije nam jasno kako sad to. Pa... koliko vam treba..? A mi se malo snebivamo, potpuno smo šokirane, znaš... I dolazi gari sledeći dan i donosi četiri karte, a mi još pričamo, jao šta da obučemo, pa moraćemo patike (o užasa!) u onoj masi toliko da stojimo, kad ono mesta odmah ispod VIP lože, u samom centru... (woow, kao da sam sedela Čoli u krilu...!) kad nismo pale u nesvest...'' I spazam, spazam, spazam. Naizmenično. Onda Koleginica počinje o svom iskustvu sa prošlog Čolinog koncerta, i bla bla bla... Ova moja ćuti i radi, potpuno posvećena mojoj glavi, baš se trudi, ne mogu reći. Samo u jednom momentu, sa blagim osmehom, pita me: a jel ti ideš na koncert Zdravka Čolića? Uz osmeh odgovaram: Mne. Ja idem na Pepperse. I na Exit.
Aham.
Šiške mi baš dobro stoje, btw.
Pre neki dan čula sam na Javnom servisu, kako je Čola najpopularniji, najbolji, naj, naj, naj pevač u Srbiji. A imao je i veću binu od Peppersa za čitav 12 metara. Aha! Mislim, nikad nije imao moje poštovanje u muzičkom smislu, i nikad baš nikad nije bio moj izbor, nit' muzičara, a još manje muškarca. Previše ženstven za moj ukus, valjda su Lokice malo preterale (m)učeći ga koreografiji. Muzika uglavnom kradena, sa retadiranih tekstovima i bednim aranžmanima. Čovek je napunio Marakanu, po treći put, ako ne grešim. Valjda i to nešto znači. U zemlji Srbiji, mislim.
Da. Peppersi. Ekstaza, hod po žici,... Da je bilo kratko, bilo je. Da nisu svirali Under the bridge, nisu. I bejaše masa revoltirana i razjarena, posle 80 minuta i kraj. Skoro pa svih sto 'iljada. Ipak, sve je u očekivanjima. Exit promo ekipa najavljivala je dva i po sata svirke. Niko nije obećao, ali većina je takođe očekivala da će se Entoni obratiti, barem jednim pozdravom, ništa posebno lično. No, i to je izostalo. Papričice su baš pržile, onako profi, i ozvučenje za 10, i emocije i atmosfera, sve beše baš tu. U gomili i ispod košulje. To što je masa očekivala da se Entoni ortači s njima, to je nije njegov problem, niti obaveza. Mislim, jbn je slavan. Može mu se. Došao je, odradio, dobio kintu, još se pride i uneo u celu situaciju. Ali ne. Masa je posle bisa od jedne pesme počela da baca plastične flaše na ljude-koji-skupljaju-opremu-na-bini, u neverovatnim količinama, bez namere da prestane, sve dok plastike ne ponestane.
I to mi je onako bilo... Srbija-nski.
Ih, još kad sam ja naučila lekciju o očekivanjima. Bilo mi je kratko, da, htela sam još, da. Ali nema. I šta sad. Neću reći da je dupe, da je sve bilo sranje, jer nije, i da je dužan da ispoštuje masu, da im se obrati ljudski, što bi bilo lepo, ali ne i obavezno. Nije dužan. I ja to ne shvatam nimalo lično. Možda mu nije bila dobra meditacijska seansa pred nastup. Mislim, no big deal.
O organizaciji (može se čuti u svim vestima) i tome kako je ići peške po vetruštini, mokar do gole kože, blatu do kolena, indjijanskim poljanama oko 4 kilometra, stajati u vozu, u okruženju koje vrlo lako može izazvati napad panike, i skoro pa tuči za taksi posle, neću mnogo. Ma neću ništa. Pokvariće dojam. Ali ne može pokvariti i feeling.
Da li bih sve opet, iznova...? Bezrezervno, neopozivo - Da.
Bonus : Chad for E...
...and Anthony for Me... ;)
