Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
odbrojavanje...
...two more days to go...
objavio mazzapsycho u 14:54 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Relaksacija na kub
Lenjivo navlačim svoje tri četvrt helanke, mirišem na summer beauty body lotion, i sedam pred tipkovnicu... ne bih li uradila šta korisno. Čudnovato psiho-fizičko stanje. Mišići su mi previše opušteni, skoro mlitavi, ruke teeeeške, pokreti usporeni, a tahikardija ''sve u 16''. (nikad nisam saznala poreklo ove fraze). ... e jbg!... ispolivah se mineralnom. U see what I mean? Odsustvo kontrole pokreta. Uzrok... nije zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nije zloupotreba ni sopstvenih prirodnih... Doživela sam šok danas. Telesni i psihički, u kompletu, onaj od kog zineš i ne veruješ, i širiš oči i kočiš se.
Prvi put bila sam u sauni.
Imala sam dobru psihološku priremu i dovoljno informacija od K., koji je been-there-done-that.
Svejedno sam doživela šok.
Lagano plivanje, više stotina metara, tamo-nazad, tamo-nazad, kuliranje, plutanje, potom iznova.
I K. kaže: hajde... sad je momenat.
Pa, hajde...
Žurno upadosmo kroz drvena vrata, (da se ne hladi), u polumrak male niske prostorije od drveta, sa klupama u dva nivoa, i smestimo se. Unutra, skoro pa gužva.
Zapljusnu me vreli vazduh, ali ništa strašno, to se, jel te, i očekivalo.
Postade teže za disanje, gledam u K., ćutim, gledam u ogradicu za kamenje, neki pričaju, mali je to prostor jedan od onih koje tera ljude na komunikaciju, iako je u takvim momentima za komunikaciju potrebna kosmička snaga. Počinjem da ne verujem.
I onda momak do kutljače za zalivanje vrelog kamenja šljusnu politru i zacvrča ono kamenje, a ja ...
Prve dve i po sekude ne osetih promenu.
A onda su vreme i stvarnost ušli u treću sekundu.
Ćutim i vrištim u sebi, pokrivam oči, peče vazduh, peče i boli i svi reaguju, neki zadovoljstvom, neki od muke... zavisno od stepena mazohizma.
Plače mi se. Ali ionako sve izbija kroz kožu, so don't bother.
Jbt, znala sam za onih sedam litara, ali nikad nisam videla kako u roku od 5 minuta svih sedam izbija kroz kožu. Postadoh svesna broja pora, koje su ravnomerno raspoređivale kapljice, po leđima, recimo, dok se ne sliju u reku. Telo je jedna potpuno zadivljujuća stvar.
I zato.. moram ga spasiti!!!
''Polivač'' posegnu za vodom još jedared... i čekaj, čekaj, da vam napravim mesta!!!
Što je mnogo, mnogo je. Jedna kutljača previše.
Izađosmo, i zacvileh... Gde si me to doveeeooooo?!!!!
Dobro je, a?, kaže K.
Ćutim, ali moje lice govori.
Onda, 'ladan tuš.
Jbt.
Jbt.
.... ... ..
Jbt.
Vratih se u bazen, i zažalih što sam uopšte i izlazila. Ako postoji reinkarnacija, ja sam u nekom od prošlih života bila morski stvor, definitivno.
Šok popušta i počinjem da reagujem, otkočujem se... kad K. kaže: 'ajmo ponovo!
A neee...
'ajde, 'ajde...
Ok. Faktor Iznenađenja isključen, očekuj najgore.
.... ... ..
Hmm, šta ti je adaptacija...
Trećih i poslednjih 5 minuta, beše sasvim podnošljivo. Možda zbog efekta opuštanja after. Malo istrpiš, sa čelom na kolenima, skrati ti se dah, vrelina te obavija, šprica toksin iz tela, i odeš mislima ko-zna-kud, i onda... zen-ba.
Al' da se ne lažemo, svaki je ulazak Šok.
A after, after... svaka ona vrišteća ćelija sada vrišteći zahvaljuje na relaksaciji. Malo adrenalina, malo serotonina, pa da vidiš...
Prvi put bila sam u sauni.
Imala sam dobru psihološku priremu i dovoljno informacija od K., koji je been-there-done-that.
Svejedno sam doživela šok.
Lagano plivanje, više stotina metara, tamo-nazad, tamo-nazad, kuliranje, plutanje, potom iznova.
I K. kaže: hajde... sad je momenat.
Pa, hajde...
Žurno upadosmo kroz drvena vrata, (da se ne hladi), u polumrak male niske prostorije od drveta, sa klupama u dva nivoa, i smestimo se. Unutra, skoro pa gužva.
Zapljusnu me vreli vazduh, ali ništa strašno, to se, jel te, i očekivalo.
Postade teže za disanje, gledam u K., ćutim, gledam u ogradicu za kamenje, neki pričaju, mali je to prostor jedan od onih koje tera ljude na komunikaciju, iako je u takvim momentima za komunikaciju potrebna kosmička snaga. Počinjem da ne verujem.
I onda momak do kutljače za zalivanje vrelog kamenja šljusnu politru i zacvrča ono kamenje, a ja ...
Prve dve i po sekude ne osetih promenu.
A onda su vreme i stvarnost ušli u treću sekundu.
Ćutim i vrištim u sebi, pokrivam oči, peče vazduh, peče i boli i svi reaguju, neki zadovoljstvom, neki od muke... zavisno od stepena mazohizma.
Plače mi se. Ali ionako sve izbija kroz kožu, so don't bother.
Jbt, znala sam za onih sedam litara, ali nikad nisam videla kako u roku od 5 minuta svih sedam izbija kroz kožu. Postadoh svesna broja pora, koje su ravnomerno raspoređivale kapljice, po leđima, recimo, dok se ne sliju u reku. Telo je jedna potpuno zadivljujuća stvar.
I zato.. moram ga spasiti!!!
''Polivač'' posegnu za vodom još jedared... i čekaj, čekaj, da vam napravim mesta!!!
Što je mnogo, mnogo je. Jedna kutljača previše.
Izađosmo, i zacvileh... Gde si me to doveeeooooo?!!!!
Dobro je, a?, kaže K.
Ćutim, ali moje lice govori.
Onda, 'ladan tuš.
Jbt.
Jbt.
.... ... ..
Jbt.
Vratih se u bazen, i zažalih što sam uopšte i izlazila. Ako postoji reinkarnacija, ja sam u nekom od prošlih života bila morski stvor, definitivno.
Šok popušta i počinjem da reagujem, otkočujem se... kad K. kaže: 'ajmo ponovo!
A neee...
'ajde, 'ajde...
Ok. Faktor Iznenađenja isključen, očekuj najgore.
.... ... ..
Hmm, šta ti je adaptacija...
Trećih i poslednjih 5 minuta, beše sasvim podnošljivo. Možda zbog efekta opuštanja after. Malo istrpiš, sa čelom na kolenima, skrati ti se dah, vrelina te obavija, šprica toksin iz tela, i odeš mislima ko-zna-kud, i onda... zen-ba.
Al' da se ne lažemo, svaki je ulazak Šok.
A after, after... svaka ona vrišteća ćelija sada vrišteći zahvaljuje na relaksaciji. Malo adrenalina, malo serotonina, pa da vidiš...
objavio mazzapsycho u 14:35 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar