Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
B.eliever
goreću u paklu... zbog nekih stvari...
mislim, verovatno bi se to desilo da u pakao verujem.
i sve te sile, svevišnje, koje nas čuvaju, proganjaju, život nam uređuju, kažnjavaju, pred iskušenja stavljaju...
i očekuju respect.
hmm... ali pošto se ne može reći da je to sa mnom slučaj, recimo da samo - goreću.
kao juče.
B. je mlad i vrlo zgodan. širokih ramena, jebozovnog hoda, šarmantnog osmeha. izgleda nešto mlađe, no što jeste. neodoljivo šuška kad priča. ćutljiv je, deluje odsutan, ponekad skoro uspavan. kad pitaju: šta B. misli o tome...? B. odmah kaže. iako to nije preterano značajno ili pak otkriće, ipak znaš da je B. potpuno u toku. stidljiv, ali sa tako fascinantnim momentima slobode da se nekima stegne u stomaku, neki pocrvene, a mnogi se naprosto naglas iznenade. na tom formalno-neformalnom skupu, koji se ne može nazvati druženje, niti ekipa, tek grupa, pričajući o problemima privremene adaptacije na novu sredinu rekao je tri puta u istoj rečenici: a šta se radi sa tim kad neko ne može da sere kad ode negde na 10 dana, a sere mu se, a inače nema problema sa sranjem? just like that. bez uvijanja. sranje je sranje i šta sad tu ima da se pakuje. ili poslednji konflikt zbog kog je stvarno popizdeo i dobro se osećao, jer je popizdeo na taj način, a onda sebi rekao: ma ko ih jebe i potapšao sebe po ramenu. u moru maski, on samo na čas izviri iza svoje, da namigne toj grupi iznenađenih lica. potpuno spontano, neplanski, osvetli svoje granice slobode, pomalo i sam da se podseti gde su, i to bude sasvim dovoljno. vraća se u svoj prividni san, a zapravo u svoju mirnu, koncentrisanu budnost. veoma smo malo kontaktirali, jer B. ne ćaska, ne razgovara, zato što to situacija nalaže, ili ako je možda ćutanje neprijatno. uglavnom ćutim sa B., i osećam se opušteno. ne zamara i ne insistira na formalnostima. ne mogu da odredim do kraja da li je socijalno nevešt ili jednostavno neopterećen. jer B. je nekako nenametljivo moćan i tajanstven, provocira moja čula i mentalne sklopove. B. me je, neočekivano i džentlmenski, častio doručkom, a potom otišao na zakazani susret. nekoliko puta toga dana B. i ja smo imali dodir. rekli istu reč u istom trenutku, imali istu asocijaciju, istu nameru, istu hranu poželeli za svoju glad. osetili smo, ali ne i usuđivali se komentarisati, hmm... da ne narušimo sinhronicitet, možda. tek, dovoljno beše da mi uputi svoj tamni pogled. postala sam svesna njegove blizine, kao nikad ranije. uhvatili smo frekvencije onog drugog, i bio je osećaj tih, ali osvajajući. kratko, kratko je podšišan i u sekundi prođoše me trnci pri pomisli da mu dlanom prelazim preko potiljka, što toliko volim. postadoh svesna tako neobično privlačne kombinacije snažnog muškarca i dragog dečaka, i istovremeno poželeh da mu se predam, i gorim, gorim... i da se slobodno, radosno i čedno sa njim igram satima. klinački. dva paralelna procesa, dva lanca, koji se prepliću, uvrću, prekidaju, spajaju... namignu mi zavodnički i dečački se osmehnu na rastanku. blesavo. zadivljujuće, zaista... razgorevajuće. i grešna mi misao.
objavio mazzapsycho u 16:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (22) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (22) | Posalji komentar